Više od dve decenije svet je bio podeljen na dva tabora. Jedni su se divili magiji Mesija, onoj lakoći s kojom je izvodio stvari koje su delovale nemoguće.
Drugi su bili očarani snagom volje Ronalda, njegovom disciplinom i neumoljivom željom da pomera granice ljudskih mogućnosti.
Rasprave su trajale godinama, statistički podaci su se preračunavali do iznemoglosti, a svaki njihov gol, trofej ili rekord dočekivan je kao novi argument u najvećoj sportskoj diskusiji moderne epohe.
Ipak, dok traje Svetsko prvenstvo, možda je konačno došlo vreme da na trenutak zaboravimo pitanje ko je bolji.
Jer istina je mnogo jednostavnija.
Imali smo privilegiju da živimo u eri dva najveća fudbalera koje je igra ikada videla.
Malo koja generacija navijača mogla je da se pohvali time da je iz nedelje u nedelju posmatrala dva igrača koji istovremeno ruše granice mogućeg.
Još je manje onih koji su mogli da prate njihovu borbu, koja je trajala tako dugo, a pri tome nijedan nije uspeo da potpuno zaseni onog drugog.
Genijalnost Mesija i veličina Ronalda postojali su paralelno, hraneći jedno drugo i gurajući ih ka visinama koje oni, možda, nikada ne bi dostigli da nisu imali takvog rivala.
Možda je najveći paradoks cele ove priče u tome što su mnogi navijači potrošili godine pokušavajući da umanje veličinu jednog da bi dokazali veličinu drugog.
Jedni sada tvrde da je Ronaldo – egoista koji guši Portugaliju i sve podređuje sebi.
Drugi su prebacivali Mesiju da ne igra u odbrani, da uživa privilegije kod sudija i da je tokom karijere u celini imao poseban tretman.
Svaki njihov promašaj, svaki poraz i svaka slaba utakmica pretvarali su se u novu rundu beskrajne rasprave.
I, možda, upravo smo zbog toga propustili priliku da u potpunosti uživamo u onome što nam je bilo pred očima.
Umesto da uživamo u činjenici da gledamo dva najveća fudbalera svih vremena, godinama smo se bavili sitnicama.
Ne traži li Ronaldo previše loptu? Da li Mesi dovoljno trči? Ima li jedan bolju ekipu? Da li je drugi dobijao više pomoći od sudija?
Dok smo tražili mane, pred našim očima rađali su se rekordi za koje smo nekada verovali da nikada neće biti oboreni.
U želji za pobedom našeg favorita često smo zaboravljali da smo kao ljubitelji fudbala već pobedili samom činjenicom da smo mogli da gledamo obojicu.
Zato ovo Svetsko prvenstvo nije samo borba za još jednu titulu. To je nešto mnogo više.
Poslednji ples na velikoj sceni
Ovo je, verovatno, poslednji ples Lionela Mesija i Kristijana Ronalda u dresovima reprezentacija.
Poslednja šansa da ih vidimo na najvećoj sceni, kako nose breme svojih nacija, slave golove pred milionima ljudi i pokušavaju da se još jednom upišu u istoriju.
Biće vremena za statistiku, za sastavljanje rang-lista i za beskrajne rasprave. Ali trenutak u kome se nalazimo ne sme proći neprimećeno.
Jer kada se ugase svetla ovog Mundijala, jedna epoha će se završiti zauvek.
I dok dve legende polako prilaze izlasku sa najveće scene, na horizontu se već pojavljuju naslednici.
Kilijan Mbape i Erling Holand pokazali su u prva dva kola zašto mnogi u njima vide nove vladare svetskog fudbala.
Obojica su postigla po dva gola na prve dve utakmice i jasno stavili do znanja da su svoja najbolja izdanja sačuvali upravo za turnir koji će iz mnogo razloga ostati upamćen.
Njihova brzina, snaga, glad za golovima i sposobnost da rešavaju ishod najvećih mečeva nagoveštavaju da fudbal neće ostati bez superzvezda kada Mesi i Ronaldo odu u legendu.
Pa ipak, koliko god da su fenomenalni Mbape i Holand, oni danas predstavljaju ne kraj jedne priče, već početak nove.
Kraj pripada Mesiju i Ronaldu.
Zato pitanje više nije ko je bolji – Mesi ili Ronaldo.
Pitanje je da li smo svesni koliko smo zapravo srećni.
Jer kada za nekoliko godina budemo evocirali uspomene na ovu epohu, niko neće pamtiti komentare na društvenim mrežama, beskrajne rasprave i pokušaje da se pronađe mana kod jednog kako bi drugi izgledao veličanstvenije.
Pamtiće se samo to da su u isto vreme postojali Lionel Mesi i Kristijano Ronaldo i da smo imali privilegiju da budemo njihovi savremenici.
Zato hajde da uživamo u svakom njihovom potezu, svakom golu i svakom meču koji će nam još podariti.
Sportska istorija nas je mnogo puta naučila da tek kada najveći odu, shvatamo koliku smo sreću imali da ih gledamo.
A mi smo imali sreće da gledamo dvojicu.
U isto vreme.
