Jedan trening „orlova" u Staroj Pazovi i nekoliko fotografija koje govore mnogo više od običnih kadrova sa terena.
S jedne strane — Vanja i Sergej Milinković-Savić. Braća, golman i vezista, ponovo zajedno u dresu Srbije. S druge — Filip i Aleksandar Stanković, još jedan bratski tandem, takođe golman i igrač sredine terena. Sva četvorica na jednom treningu glavne reprezentacije, na spisku selektora Veljka Paunovića za četiri utakmice Lige nacija UEFA.
A ako proširimo pogled i na mladu reprezentaciju, priča postaje još zanimljivija. Stefan Đodić je ovih dana sa glavnim timom u Staroj Pazovi, dok njegov mlađi brat Viktor, golman Monpeljea, pripada mladoj reprezentaciji Srbije. Još jedna porodica, još jedna kombinacija golmana i igrača u polju, još dva brata koja su izabrala isti dres nacionalnog tima.
Iza svake od ove tri priče stoji i moćno fudbalsko nasleđe.
Otac Sergeja i Vanje, Nikola Milinković, bio je profesionalni fudbaler koji je gradio karijeru od Bečeja do Španije, Portugala i Austrije. Igrao je u španskoj Primeri za Ljeidu, i upravo u godinama njegovog boravka u Španiji rođeni su Sergej i Vanja.
O Dejanu Stankoviću dovoljno govore 103 utakmice i 15 golova za nacionalni tim, tri svetska prvenstva i jedno evropsko prvenstvo, Crvena zvezda, Lacio i Inter. Bio je i prvi kapiten samostalne Srbije, a sa Interom je osvojio i Ligu šampiona.
Nenad Đodić otišao je iz Zemuna u Francusku i postao jedno od prepoznatljivih imena Monpeljea, za koji je u dva perioda odigrao više od 250 utakmica. Bio je kapiten kluba, osvajač Kupa Intertoto i igrač reprezentacije Jugoslavije. Danas njegovim putem idu Stefan i Viktor, obojica rođeni upravo u Monpeljeu.
Posebnu nit ove priče predstavlja i selektor Srbije.
Veljko Paunović delio je svlačionicu nacionalnog tima sa Stankovićem i Đodićem, a danas, više od dve decenije kasnije, radi sa njihovim naslednicima.
„Kada pogledam ove momke, nemoguće je ne setiti se njihovih očeva i generacije kojoj smo pripadali. Sa Dejanom i Nenadom sam igrao zajedno u reprezentaciji Jugoslavije. Dobro znam i fudbalski put Nikole Milinkovića, igrali smo jedan protiv drugog u španskom prvenstvu. Danas su njihovi sinovi ovde, u reprezentacijama Srbije. To je lepa potvrda da su pravilno usmereni, ali i da su svojim radom zaslužili da budu igrači reprezentacije svoje zemlje. Prezime može biti ponos i stimulans, ali mesto u reprezentaciji svako mora sam da zasluži. Sada su oni na redu da pišu svoje priče."
Tri porodice. Šest sinova. Tri golmana i tri igrača u polju. I isti grb na grudima.
Nekada su očevi ostavljali svoj trag. Danas je red na naslednicima.
Fudbalske dinastije Srbije. Priča se nastavlja.
