U poslednje vreme na društvenim mrežama vlada pravi bum trenerskih… nazovimo ih alatima. Mnogi od njih su generisani veštačkom inteligencijom. Jedni izazivaju iskreno oduševljenje. Drugi su potpuno smeće. Ja stalno mešam te dve kategorije. Drugi nalozi na društvenim mrežama razlikuju se po različitom stepenu korisnosti. Jedna tema koju sam sreo nekoliko puta jesu varijacije na temu „Kako trenirati igru van sistema“. Obično za tim sledi serija vežbi ili njihovih objašnjenja. I ono što je zajedničko za sve te objave jeste strukturisana vežba čiji je cilj da stvori sistem od igre van sistema.
To mi se čini pomalo čudnim. Radna definicija igre u sistemu i van sistema je sledeća: igra u sistemu ima predvidivu početnu tačku, a igra van sistema — nepredvidivu. Iz predvidive početne tačke mogu se razvijati sistemi. Iz nepredvidive početne tačke sistemi su nemogući. Aksiomatski je nemoguće trenirati inicijalno nepredvidivu situaciju na sistematičan način.
Da bi savladali igru van sistema, igrači — i, što je važno, timovi — moraju da umeju da:
- odrede jedinstvenu situaciju;
- izaberu najbolje rešenje zajedno sa 5 partnera koji se istovremeno nalaze u istoj jedinstvenoj situaciji, i svako od njih će igrati svoju ulogu u izabranom rešenju;
- izvedu neophodnu tehničku radnju, najverovatnije onako kako je nikada ranije nisu trenirali.
Kratko rečeno, to je timska vežba rešavanja zadataka, gde tim nikada ne zna zadatak unapred, dok se ne pojavi, i mora da ga reši u realnom vremenu.
Ako želite da poboljšate igru van sistema, morate da trenirate sa odgovarajućom strukturom vežbi. Što logično znači da trener mora da koristi vežbe gde je početna tačka nepredvidiva ili maksimalno nepredvidiva, i gde nema ili gotovo da nema fiksnih rešenja. Dajte jednu loptu — neka igrači sami nađu rešenje. Dajte im povratnu informaciju o donetim odlukama (NE o rezultatima). Dajte drugu loptu drugačije — neka igrači nađu rešenje. Dajte povratnu informaciju o odlukama. Svaka vežba 6 na 6 uključuje komponentu igre van sistema — dajte povratnu informaciju kako o toj komponenti, tako i o cilju vežbe.
Igra van sistema zahteva dugo vreme za savladavanje, jer zahteva drugačiji set tehničkih veština i podrazumeva individualno I kolektivno iskustvo. Brzih rešenja ili magičnih vežbi ne postoji. Međutim, kada tim počne da razvija te veštine, trener može da posmatra radost na licima igrača kada pronađu spontana rešenja o kojima nikada ne bi pomislili, kada urade nešto potpuno jedinstveno. A najveća radost — kada pronađu rešenje o kojem trener nije ni razmišljao.
O Marku Lebedewu:
Mark Lebedew vodi blog At Home on the Court. Profesionalno trenira u Poljskoj: od januara 2021 — eWinner Gwardia Wrocław, u sezoni 2019/20 — Aluron Virtu CMC Warta Zawiercie, a u periodu 2015–2018 — KS Jastrzębski Węgiel. Pre toga je proveo pet sezona u Nemačkoj, gde su njegovi Berlin Recycling Volleys osvojili tri šampionske titule zaredom i bronzanu medalju CEV Champions League. Ranije je imao profesionalno iskustvo u Belgiji i Italiji. Mark je takođe bio glavni trener muške reprezentacije Australije. Od 2021/2022 do kraja sezone 2023/2024 predvodio je VfB Friedrichshafen, a 2022. godine vodio je reprezentaciju Slovenije tokom Volleyball Nations League. U sezoni 2024/2025 Mark Lebedew je preuzeo tim Holandije Nova Tech Lycurgus. Počev od klupske sezone 2025/2026 preuzeo je poljski tim PSG Stal Nysa S.A.
Mark je zajedno sa bratom i ocem preveo i izdao knjigu „My Profession: The Game“ — poslednju knjigu legendarnog ruskog trenera Vyacheslava Platonova.
Zajedno sa Johnom Formanom stoji iza projekta Volleyball Coaching Wizards, koji identifikuje izuzetne trenere svih nivoa, čineći njihovo iskustvo, ideje i ekspertizu dostupnim ljudima širom sveta. Projekat je izdao nekoliko knjiga, kao i elektronsku verziju, dostupnu ovde ili na Amazonu ovde.
U 2021. godini pokrenuo je projekat Webinars and Presentations on Demand. Ako vas zanimaju trenerske prezentacije i vebinari na zahtev, kliknite ovde.
