„Pogledao sam u sva četiri ćoška hale – pehara nije bilo“
Šest godina kasnije, mesec dana pred 33. rođendan, u Vučkovićevoj radnoj biografiji ostaje zapisano da je postao šampion ruske Superlige sa košarkašima Čeljabinska.
Prvi samostalni trenerski posao na seniorskom nivou, nakon četiri godine provedene u Rusiji, mladi Beograđanin završio je na najbolji mogući način – iz senke je odveo Čeljabinsk do titule i vrha Rusije, pošto je u finalu savladao Himki, nekadašnjeg evroligaša, ukupnim rezultatom 4-2 u seriji.
Superligu, takmičenje koje je jedan nivo ispod VTB lige, njegov Čeljabinsk je osvojio na gotovo dominantan način – u ligaškom delu imali su skor 18-8, dok su najbolju košarku igrali u plej-ofu, gde su zabeležili samo dva poraza, oba u finalnoj seriji. A sve to uradila je ekipa kojoj na početku sezone nisu davane šanse ni za Top 4.
Iako je sve bilo spremno da se titula osvoji na domaćem terenu, sudbina je htela da se pehar ipak podigne 23. maja u hali Himkija, nakon ubedljive pobede od 79:61.
Bio je to meč u kom je Čeljabinsk pokazao u kakav je tim izrastao, a Goran Vučković zbog čega slovi za jednog od najperspektivnijih srpskih trenera mlađe generacije.
„Sve se završilo u subotu uveče. Velika je zemlja, pa smo u nedelju stigli u Čeljabinsk, gde nam je bio priređen doček. Već u ponedeljak ujutru dobio sam poziv sportskog direktora u vezi sa odabirom igrača za sledeću sezonu i od tog trenutka svo uživanje i sva euforija zbog osvojene titule su prestali“, počinje priču Goran Vučković za B92.sport.
„Nakon toga sam pričao sa svojim prijateljem, koji radi u HR-u jedne firme i nedavno je imao trening o tome koliko traje sreća. Zaključak je bio da traje jedan dan. Eto, mogu to da potvrdim i iz ličnog iskustva – trajala je samo jedan dan. Šalu na stranu, klubu je ovo bila treća sezona u Superligi i svake godine ciljevi su ispunjavani. Ove godine cilj je bio plasman u polufinale, a mi smo malo nadmašili očekivanja. Veliki je to uspeh i za grad i za celu oblast“, dodaje Goran.
Imali su Vučković i njegovi izabranici lepu šansu da titulu osvoje u svojoj hali i pred svojim navijačima, koji su im tokom cele sezone bili dodatni vetar u leđa. Ipak, 20. maja Himki je pokvario slavlje domaćinu i produžio seriju (74:61).
„Ta čuvena utakmica u finalu kada smo vodili 3-1… Na tom petom meču u hali je bilo oko 1.700 ljudi, više od kapaciteta hale. Ne znam kako su ih spakovali. Tokom cele sezone izvodila se himna, za taj meč doveli su orkestar da je svira, a mi smo izašli kao bez glave. Videlo se da je sve to uticalo na nas, glatko smo izgubili. Defanzivno smo bili dobri, ali u napadu kao da su nam ruke bile vezane. To je bio tek drugi poraz pred našim navijačima i to samo pokazuje koliko smo se mi dobro osećali u našoj maloj hali. Imali smo prilično problema sa povredama, ali svaki put kada smo bili kadrovski oslabljeni, te utakmice smo dobijali.
U polufinalu startni centar je pokidao prednje ukrštene, u trećoj utakmici finala bek iz prve petorke dobio je udarac i slomljena mu je ključna kost. Mi smo finale odigrali sa sedam-osam igrača u rotaciji, protiv Himkija koji je imao roster od 12 košarkaša. Imali smo kod kuće priliku da završimo to finale, nismo uspeli, ali smo otišli u goste i pobedili skoro 20 razlike. To ne može da uradi tim koji nema veliko zajedništvo i međusobno poverenje. Za taj peti meč finala kod nas, sve je bilo pripremljeno za proslavu, medija je bilo više nego ikad. Ali smo morali u Himki“, priča Vučković, koji se našao u čudu kada je njegov tim došao u Podmoskovlje, na, ispostaviće se, ključni meč finala.
„Nije bilo ni konfeta, samo su nam uručili pehar“
„A tamo – ništa! Kao što znate, kada ekipa dođe na pobedu od titule, pehar mora da bude vidljiv u hali, negde izložen na vidnom mestu. Završili smo prvo poluvreme, krenuo sam ka svlačionici i pogledao u sva četiri ćoška hale – pehara nigde! Niko ga nije izneo na teren. Nema ga. Razumem da su razmišljali u fazonu: sada je 3-2, oni će da izjednače, pa ćemo igrati sedmu kod nas. Iskoristio sam to kao dodatnu motivaciju za igrače. Posle pobede nije bilo nijedne novinarske ekipe, sve je bilo protokolarno, samo jedna PR menadžerka federacije. Nije bilo ni konfeta, samo su nam uručili pehar“, prisetio se Goran.
Taj duel za trofej posle poraza kod kuće bio je najteži trenutak koji je Vučković imao ove sezone kao trener.
„Neću da krijem, baš je bio težak momenat. Verovao sam i dalje u svoj tim, ali mi sve vreme igramo finale sa osam igrača i znao sam da seriju moramo da završimo što pre. Finale Superlige se igra na četiri pobede, to je NBA plej-of serija. Shvatili smo da bilo kakav trening više nema smisla, da moramo da osvežimo igrače. Gledali smo video, istezali se, radili oporavak, nismo se nešto ni bavili košarkom. Najvažnije je bilo da se dobro odspava, jer svaku utakmicu finala su odlučile ničije lopte i kontrola skoka. Neku svoju pripremu sam imao kroz mir i razgovor sa igračima. Kada sam video kako se pripremaju, kako se ponašaju na doručku, način na koji ulaze u autobus, ja sam iz svega toga crpeo spokoj. Sve je bilo kroz tim, jer oni na kraju igraju, bore se za loptu, moraju da udare i bez njih ništa ne može“.
„Nismo bili među favoritima, niti su nas drugi videli kao ozbiljnu pretnju“
Možda je sreća trajala jedan dan, ali je slavlja i počasti za šampionski tron i te kako bilo na istočnim padinama Urala.
„Bilo je uživanje nekoliko dana posle osvajanja titule. Imali smo prijem kod gubernatora oblasti, odlikovani smo blagodarstvenim pismima. Usledilo je i druženje sa navijačima u centru grada. Bilo je to zatvaranje sezone na pravi način“, priseća se Vučković dešavanja krajem maja i posebno apostrofira podršku sa tribina.
„Naša sala je mala, kapacitet do 1.000 mesta, ali imali smo pune tribine na 80 posto utakmica u sezoni. Imali smo najbolju atmosferu i u regularnom delu smo izgubili samo jednu utakmicu kod kuće i jednu u plej-ofu. Klupsko pravilo je da 15-20 minuta posle utakmice ostanemo u hali, da imamo trenutke sa navijačima. Nešto slično što rade u Nemačkoj, pozdravljanje sa navijačima koji priđu do terena. Posle toga se spuštaju ograde i ko želi, može da siđe da se slika ili uzme autogram.
Mislim da sa nekim ljudima imam 30 fotografija, koliko god je bilo utakmica, toliko smo se puta slikali. To je baš jako lepa stvar. Pobedio ili izgubio, zahvaljuju ti na igri… Klub raste, gleda se šira slika, mnogo se polaže na društvene mreže i marketing. Kada sam video koliki je budžet za to, rekao sam skratite to malo, da uzmemo nekog igrača za taj novac. Predsednik kluba, ujedno i prvi čovek košarkaške federacije cele te oblasti, vodi računa o popularizaciji košarke. Stalno gleda brojeve koliko je dece počelo da se bavi košarkom, jer to nije primaran sport, pošto hokeju ne može da se priđe“.
Dolazak Vučkovića u Čeljabinsk, grad bogate istorije i industrije, poznat po velikoj proizvodnji tenkova tokom Drugog svetskog rata, bio je samo nastavak košarkaškog putešestvija kroz Rusiju, koje je počeo tokom sezone 2021/22, kada je predvodio Lokomotivu Kubanj 2, razvojni tim kluba iz Krasnodara.
Nakon toga, Vučković je dve sezone radio kao pomoćni trener u Nižnjem Novgorodu, gde je bio član stručnog štaba Zorana Lukića, aktuelnog selektora Rusije.
Kockice su se složile, pa je Goran dobio veliku priliku da stvori svoju „tešku artiljeriju“, koja je gazila ruskim prostranstvima i na kraju bila najbolja od svih.
„Prošlog leta klub je prošao kroz potpunu rekonstrukciju, sa jasnim ciljem da se plasira u VTB ligu. Doveden je sportski direktor Sergej Domanov, koji je nekoliko godina radio u Uralmašu i taj klub uveo iz Superlige u VTB ligu. Predsednik kluba njemu i meni prepustio je sve što se tiče sportskog sektora. Sve je bilo novo – stručni štab, doktor, kondicioni trener... Cilj je bio jasno postavljen, ali realno nismo bili među favoritima, niti su nas drugi doživljavali kao ozbiljnu pretnju. Možda smo baš zato dobro otvorili sezonu i krenuli sa 7-0. Od prvog dana bili smo maksimalno posvećeni. Niko nije razmišljao o osvajanju titule, već smo od početka gradili sve na profesionalnim osnovama“, ističe Vučković, koji se trenerskim poslom bavi od svoje 23. godine.
„Ambicije su počele da rastu, svi su pomislili da možemo“
Po dolasku u Čeljabinsk nije obećavao kule i gradove, uoči početka sezone 2025/26 rekao je da je zadovoljan sastavom ekipe i da veruje u potencijal igrača koje ima na raspolaganju, naglašavajući da klub želi da izgradi sopstvene zvezde i da ne očekuju Nikolu Jokića.
„Već u prvih nekoliko pripremnih utakmica sa ekipama iz VTB lige, meni se svidelo kako smo se fizički nosili sa njima. Po mom mišljenju, atletika i fizika su najvažnije, koliko ko može u intenzitetu, kontaktu… Mi smo te utakmice izgubili, ali smo videli da sve to ide u dobrom pravcu. Nakon toga smo na pripremnom turniru ubedljivo pobedili prethodnog šampiona Superlige i onda je počelo da raste i samopouzdanje. Sve to je uticalo na nov tim i celu organizaciju i na talasu dobrog pripremnog perioda smo otvorili i sezonu“, priča Vučković kako je počela ova košarkaška bajka.
Naravno, nije sve išlo glatko.
„Bilo je i malih padova, u novembru smo izgubili na strani dve vezane utakmice. U ruskoj ligi svaku pobedu na strani bukvalno možeš da slaviš nekoliko dana, a to kažem zbog putovanja koja su prilično naporna. Mi imamo sreću, jer imamo dobar aerodrom. Kada ljudi čuju Čeljabinsk, pomisle da je to neko selo, a to je grad sa više od 1,2 miliona stanovnika, sedmi po veličini u Rusiji. Blizu nam je Jekaterinburg, na dva sata autobusom, za slučaj da nemamo direktnu konekciju. Ali onda letiš u Vladivostok, direktan let od sedam sati, plus pet je vremenska razlika i ti kao tamo treba da dođeš, da igraš i pobediš.
Zato kažem koliko su pobede na gostovanjima zlata vredne. Posle ta dva vezana poraza na strani smo se konsolidovali, dobro trenirali i prvi deo sezone smo završili sa skorom 12-2. Tada su ambicije počele da rastu, svi su pomislili da možemo, ali je dobro što smo sve to uspeli da kontrolišemo. Postoje dva puta: da ostaneš na zemlji, da to iskoristiš da podigneš samopouzdanje ili da poletiš – da se opustiš, olakšaš trening i da onda to ode na drugu stranu. H
