Kako biti dobar teniski roditelj
Do trenutka kada je Eli-Rouz Grifits napunila devet godina, napustila je školu radi punog treninga. Tada je tenis prestao da bude samo igra i postao ceo njen život.
Bivša prva juniorka sveta kasnije je nastupala zajedno sa vodećim britanskim teniserkama, uključujući Kejti Bolter, Emu Radukanu i Herijet Dart, ali je karijeru završila sa 19 godina zbog sagorevanja i gubitka uživanja u igri.
Sada 27-godišnja sportistkinja ne pamti samo tenis. Ona pamti pritisak oko njega i posebno jednu grupu ljudi koja je, po njenom mišljenju, mogla bolje da se nosi sa tim. Roditelje.
Agresivni roditelji nisu novost u sportu gde na vrhu vrebaju milioni funti nagrada, — na elitnom nivou dobro su dokumentovani incidenti sa učešćem očeva Jelene Dokić, Meri Pirs i Bernarda Tomića, i to su samo neki primeri. Ali sve počinje na juniorskom nivou.
„U tenisu stalno viđate kako roditelji viču na decu, — kaže Grifits, čija kritika nije upućena njenim sopstvenim brižnim roditeljima, već onome što je posmatrala u teniskom okruženju. — Nedostaje im razumevanja kako treba da se ponašaju… kako bi mogli da pomognu svom detetu da procveta i postane onaj sportista koji treba da postane.“
Situacija ume da izmakne kontroli. „Ovde smo imali slučajeve kada smo, nažalost, morali da zovemo policiju jer je ponašanje roditelja postajalo apsolutno neobuzdano, — priča Kris Džonson, glavni trener teniskog kluba Sutton Coldfield, gde je radio 36 godina. — Ne slušaju, misle da im se sve može, ne poštuju sudije, to ume da postane prilično ružno.“
Oba stručnjaka su ubeđena: takvo ponašanje ne nastaje u vakuumu, i upravo tenisko okruženje provocira roditelje da se ponašaju na takav način. Pa u čemu je uzrok i šta treba menjati?
Trka od ranog uzrasta
Tenis ume da stvori ogromnu napetost za roditelje. Treba organizovati prevoz, finansirati treninge i snalaziti se u zamršenom sistemu razvoja igrača. U nekim slučajevima potrebno je čak angažovati privatne nastavnike, ako je dete napustilo opšteobrazovnu školu da bi se fokusiralo na sport.
„Kao da upadneš u točak za hrčka, — kaže Džon iz Derbišira, čiji 11-godišnji sin Harison pokazuje veliki potencijal. — To traje 12 meseci godišnje, tereni u zatvorenom i na otvorenom.“
Deca mogu da počnu da igraju varijantu tenisa sa četiri godine na prilagođenom terenu. Sistem razvoja od Lawn Tennis Association (LTA) za najperspektivnije juniore podržava igrače počev od sedam godina na njihovom putu ka potencijalnoj tituli grend slem šampiona. Takmičenja se grupišu po uzrastu i startuju od kategorije do osam godina. Rejtinzi i bodovi koji se dobijaju na turnirima, — jedan su od načina da budete primećeni.
A kada sve počinje da postaje ozbiljno? „Onog trenutka kada izađu na svoje prvo takmičenje“, smatra Džonson. Da li je to ispravno? „Apsolutno ne. Mnogi odrasli ne podnose pritisak individualnog sporta, a onda očekuju da sa tim mogu da se izbore mala deca.“
Stiv Uilan, trener iz Sent Olbansa sa skoro tridesetogodišnjim stažom, slaže se da sistem pridaje preveliki značaj pobedama u mladom uzrastu. „To jednostavno stvara trku za opstanak, jer roditelji jure bodove i rejtinge, — kaže on. — Ja govorim roditeljima: ovo nisu teniski igrači. Ovo su deca koja igraju tenis, i razlika je ogromna.“
LTA izjavljuje da je sprovela „sveobuhvatnu reviziju“ svog rejting sistema 2018. godine „specijalno radi rešavanja problema prekomernog pritiska na decu u suviše ranom uzrastu“. Sada igrači ne mogu da imaju nacionalni rejting među vršnjacima, dok ne dostignu uzrasnu grupu do 11 godina, a mlađa deca, počev od osam godina, raspoređuju se po takmičenjima na osnovu trenutne forme — rejtinga.
Što se tiče roditeljskog ponašanja, LTA napominje da, kao i u svakom sportu, „postoje slučajevi kada se mala manjina roditelja ne pridržava očekivanih standarda ponašanja“. Upravno telo uskoro pokreće novu inicijativu pod nazivom Fair Play za promovisanje pozitivnog ponašanja roditelja i podršku trenerima.
Finansijski pritisak i povrat investicije
Za roditelje pritisak nije samo emotivan. On ume da bude i finansijski. „Troškovi stalno rastu: časovi, putovanja, letovi, turnirske naknade…“ — objašnjava jedan od roditelja.
Grifits navodi konkretne brojke. „Ako hoćeš da treniraš po četiri sata dnevno sa trenerom… to je hiljadu funti nedeljno… četiri hiljade funti mesečno… to je više od plata mnogih ljudi.“
LTA saopštava da „podržava talentovane juniore kroz pristup treninzima svetskog nivoa i infrastrukturi u mreži regionalnih razvojnih centara“. Organizacija takođe nudi grantove kroz svoj fond mladim igračima na njenom razvojnom putu, koji se suočavaju sa finansijskim barijerama u treninzima, putovanjima ili učešću na takmičenjima.
Ali Grifits tvrdi da roditeljske investicije u napredovanje deteta na sledeći nivo umeju da menjaju ponašanje. „Finansijska podrška zavisi od pobeda i poraza, — kaže ona. — Ako moje dete pobeđuje, ja, možda, dobijem još finansiranja; ako gubi — možemo da ne dobijemo, tako da mi ne želimo da oni gube.“
Džonson primećuje tu promenu. „Oni gotovo očekuju povrat na svoju investiciju, a tako ne bi trebalo da bude.“ „Od desetogodišnjeg deteta se ne očekuje da obavlja posao, ali to zaista to postaje“, dodaje Grifits.
Ovo stanovište deli Australijanac Tod Lej, koga su nekada nazivali najboljim juniorom sveta i koji je sa 12 godina postao najmlađi sportista koji je ikada potpisao ugovor sa globalnom agencijom IMG, pre nego što je napustio sport sa 17 godina. Trenirao je u akademiji Nika Boljetijerija na Floridi, gde su sa programom povezana čuvena imena poput sestara Vilijams, Andrea Agasija i Marije Šarapove. Među juniorima sa kojima se poredio bili su Endi Mari i Huan Martin Del Potro.
Po Lejevim rečima, tenis je brzo postao sveprožimajući, i „tenis se iz zadovoljstva pretvorio u posao“. Na kraju je „zamrzeo“ tenis i mrzi ga i dan-danas. Njegov otac Maks bio mu je trener i menadžer. Iz Lejeve perspektive, tenis je za oca bio na prvom mestu, a sin — na drugom. „U suštini, tenis je bio od doručka do gašenja svetla, — priča Lej, koji je o svom iskustvu pisao u knjizi Smashed: Tennis Prodigies, Parents and Parasites. — Vrlo brzo na dete prestaju da gledaju kao na čoveka. Ono postaje roba i aktiva.“
Lej smatra da rani uspeh u tenisu stvara podsticaje koji guraju porodice, trenere i sistem da rade više i ranije. „Ako imaš veoma dobre rezultate u ranom uzrastu, dobijaš najbolje uslove, najbolje menadžerske kompanije, sponzore, — kaže on. — Veoma rano se to pretvara u nadmetanje ko može više da uradi. Ljudi potpuno zaboravljaju da imaju posla sa decom.“
Tanka granica između podrške i pritiska
Ne smetaju svima nametljivi roditelji — ili, bar, ne gledano unazad. Ema Radukanu je ranije opisivala svoje kao „veoma zahtevne“ kada je bila mlađa. U intervjuu za Times 2024. godine rekla je: „Videla sam sjajne momke sa kojima sam igrala u juniorima, koji su imali daleko blaže roditelje, koji su govorili: ’Ništa strašno ako si izgubila‘, i ti igrači više ne igraju tenis, tako da ne krivim svoje roditelje.“
Bivši prvi reket Britanije Kajl Edmund kaže da iako njegovi roditelji nisu bili nametljivi, gurali su ga da poboljša odnos prema obavezama i radnu etiku. Ispričao je da je jednom rekao ocu da hoće sve da batali, i otac je jednostavno odgovorio: „Dobro, onda hajde da stanemo.“ U tom trenutku Edmund je shvatio da zapravo voli igru i želi naporno da radi za uspeh. „Definitivno postoje trenuci kada vidite da roditelj to želi više, i tada, čini mi se, atmosfera postaje toksična, — rekao je za Top Kladionice. — Želja mora da dolazi od sina ili ćerke. I ja mislim da je najbolji put — kada roditelji stvaraju neverovatan sistem podrške da budu tu, da ih ohrabruju da postaju bolji i da imaju ambicije.“
Za mnoge roditelje pomak se dešava postepeno. Rob posmatra sina na grupnom treningu, tiho, sa distance. „Tvoje dete počinje tako što ide subotom ujutru na zabavni čas, i ne stigneš ni da se okreneš, a sve postaje veoma ozbiljno u sasvim mladom uzrastu, — kaže on. — Počeo si nešto da radiš zbog radosti samog procesa, i u tome treba da bude cela suština. Ali unutar sistema je lako to zaboraviti.“
Rameš, još jedan roditelj, kaže da se osvrće na teniski put svoje starije dece sa žaljenjem i da je pridavao preveliki značaj rezultatima. Sada govori svom mlađem sinu „da zaboravi na pobede i poraze“.
Grifits ne kritikuje sopstvene roditelje. Ona jasno stavlja do znanja da je njena majka, samohrana majka koja je podizala troje dece, bila centralna figura u svemu što je postigla. „Moja mama bi priznala da nije bila savršena, — kaže Grifits. — Ali ona nije imala nikakvu podršku da shvati kako da bude najbolji teniski roditelj. Na kraju krajeva, to je druga najvažnija osoba na ovom putovanju.“
Lija Džejkob, čija dva sina igraju tenis, kaže da većina roditelja pokušava da postupa ispravno: „Ja sam lekar, lajf-kouč, i mislim da sam prilično emocionalno inteligentna, ali čak sam i ja hvatala sebe da povremeno skliznem u beskorisno ponašanje. Nije stvar u tome da imamo loše roditelje. Roditelji nemaju strukturu koja bi im pomogla da se nose sa izazovima sporta.“
Zajedno sa Grifits i Džonsonom, kreirala je onlajn kurs pod nazivom Winning Parents, čiji je cilj da pomogne roditeljima da razumeju kako da podržavaju decu pre, tokom i posle mečeva. Doktorka Džejkob kaže da roditelji često upadaju u dva modela ponašanja. „Jedan od njih je prekomerno pomaganje. Često vidim kako roditelji treniraju sa bočne linije ili se mešaju tokom mečeva. Drugi model — ljudi umeju da postanu preterano kritični prema svom detetu. Deca često pričaju da se plaše vožnje kući kolima posle lošeg nastupa, posle loših rezultata. Roditelji ne žele da stvaraju takvo okruženje, ali ono lako nastaje pod pritiskom.“
LTA izjavljuje da nudi „roditeljima niz resursa za obuku i informisanje o svakoj etapi puta“. Onlajn vode Program podrške roditeljima, koji su razvili vodeći akademski stručnjaci. On obuhvata uloge roditelja na takmičenjima, komunikaciju pre, tokom i posle mečeva, kao i upravljanje emocionalnim zahtevima takmičenja.
Uprkos svim teškoćama, Grifits i dalje voli igru. Ona kaže da joj je tenis dao veštine koje su oblikovale njen život izvan sporta, ali je ubeđena da roditeljima treba pomoći da osveste moć koju poseduju. „Želim da roditelji vide da je tenis neverovatan put za razvoj karaktera deteta, ako se radi uz podršku, — kaže ona. — Može da naškodi karakteru vašeg deteta, ako se radi pogrešno.“
