Reprezentacija Engleske je u tvrdokornoj borbi savladala Norvešku u četvrtfinalu Svetskog prvenstva, međutim glavni trener Tomas Tuhel je otvoreno izrazio nezadovoljstvo.
„Sami smo sebi znatno otežali život“, izjavio je Tuhel. „Rezultat je fantastičan, ali nisam zadovoljan igrom“.
Nakon ovih reči, on je ipak pohvalio fudbalere za pokazani karakter: „Impresioniran sam zalaganjem, timskim duhom i verom u sposobnost da se prevaziđu teškoće. Ali ja sam takođe fudbalski trener i smatram da možemo da igramo bolje. Obe ekipe su imale mnogo oscilacija u inicijativi. Otežali smo sebi život načinom igre: delovali smo aljkavo, pravili smo mnogo tehničkih grešaka, bili smo nedovoljno brzi i nedovoljno uporni u ponavljanju akcija.“
Pa šta je on želeo da vidi? I, što je još važnije, ako ekipa ne igra kako treba, zašto nastavlja da pobeđuje?
Kakvu igru Tuhel zahteva od Engleske?
Kada je Tuhel birao sastav za Svetsko prvenstvo, bilo je očigledno da ima konkretan plan igre. Igrači su birani na osnovu toga koliko dobro mogu da deluju u unapred određenim ulogama — dovoljno je setiti se konkurencije Džuda Belingema i Morgana Rodžersa za poziciju „desetke“ pred turnir.
Ove fiksne uloge baziraju se na nizu ključnih principa, među kojima su:
- Dominirati u posedu lopte
- Agresivno vršiti presing
- Koristiti namerne pasove da bi se izmamio pritisak protivnika
- Nakon što protivnik izađe, naglo ubrzati igru, težeći da se pronađu napadači u slobodnim zonama
- Protiv defanzivnih blokova napadati preko bokova, koristeći široke trouglove i promenu pozicija za stvaranje šansi
Tokom turnira, ovi elementi su se pojavljivali samo epizodno, i Tuhel ostaje nezadovoljan.
Šta je Tuhel želeo da vidi na meču sa Norveškom?
Praktično svi problemi koje je trener pomenuo posle utakmice ticali su se delovanja njegove ekipe sa loptom. Za kontekst treba razmotriti napad Engleske i defanzivno postavljanje Norveške. Izabranici Stolea Solbakena branili su se po šemi 4-5-1, zatvarajući prostor, dok je Engleska sa loptom napadala u formaciji 3-2-5.
Prvu liniju činili su Mark Gehi, Džon Stouns i Ezri Konsa. Deklan Rajs i Eliot Anderson su činili dvojac u veznom redu. Levi bek Niko O'Rajli se priključivao četvorci u napadu, stvarajući igrača više protiv odbrambene linije Norvežana.
U svojoj kritici posle meča, Tuhel je rekao da je Engleska bila „nedovoljno uporna u ponavljanju akcija“ — prilično neobična formulacija. Najverovatnije je mislio na to da nije video od svoje ekipe duge periode posedovanja sa velikim brojem kratkih pasova, usmerenih na to da se Norvežani izmame iz svojih zona. To je ono što nemački stručnjak želi, jer se tako otvara prostor za traženje napadača bilo na bokovima, bilo dugim loptama iza leđa.
U grupnoj fazi protiv Gane, koja se takođe branila u bloku 4-5-1, Tuhela se moglo čuti kako poziva igrače da igraju „kratko, kratko, kratko“, pre nego što potraže „dugu promenu strane“. Nešto slično je Engleska zaista pokazala u prvoj četvrtini meča sa Norveškom. Odigravajući mnoštvo kratkih pasova na jednom boku, Englezi su stezali Norvežane ka lopti, nakon čega su je brzo prebacivali na daljeg krilnog igrača u slobodnu zonu — često je to bio pas od Andersona ka Noniju Maduekeu. Krilni igrači nisu uspeli da realizuju te šanse, ali Engleska je pokazala bljeskove idealnih napadačkih principa Tuhela.
Kako je utakmica odmicala, takvo uporno izmamljivanje pritiska se sve ređe viđalo. Engleska se mučila da zadrži loptu: ako je u prvom poluvremenu posed iznosio 68%, u drugom je pao na 44%.
Neiskorišćeni potencijal bočnih trouglova Engleske
Promena pozicija u širokim trouglovima, po Tuhelovoj zamisli, trebalo je da bude ključno napadačko oružje Engleske tokom celog turnira. Verovatno je značajan deo trenerovog razočaranja posle meča povezan sa tim što je norveška šema 4-5-1 stvarala idealne uslove za njihovo korišćenje, ali Engleska je bila „nedovoljno brza“.
Bočni vezni igrači Norveške nisu se spuštali u liniju odbrane, zadržavajući pozicije u istoj liniji sa centralnim veznim igračima. Iza njih, Norvežani su držali usku četvorku defanzivaca. To je davalo Engleskoj mnoštvo opcija za razvoj napada preko bočnih trouglova.
Razmatrajući kao primer interakciju Entonija Gordona, Andersona i O'Rajlija, vidimo kako se krilni igrač Engleske pomera sa levog boka u užu poziciju iza leđa desnog beka Norvežana Julijana Rjuersona. Desni vezni Norveške Aleksander Serlot drži svoju zonu, a to znači da su O'Rajli ili Anderson mogli da ulete u slobodan prostor na boku iza njegovih leđa.
Zonska odbrana Norvežana značila je da oni nisu pratili kretanja igrača Engleske, već su nastojali da dočekaju onoga ko bi se našao u njihovoj zoni. Da su se fudbaleri Engleske otvarali u prazne zone bez lopte, bili bi slobodni. Brza igra u te zone na bočne igrače gotovo sigurno bi dala Engleskoj brojčanu prednost protiv krajnjeg defanzivca protivnika. Na Tuhelovo razočaranje, slične šeme su funkcionisale kod Iraka i Francuske protiv Norveške — ekipa koje, moguće, stavljaju manji akcenat na ovaj pristup u poređenju sa Engleskom bivšeg trenera Čelsija.
„Bojazljivost“ i „aljkavost“
Nastavljajući primer, lopta nije bila dostavljena slobodnim igračima na boku dovoljno brzo, i umesto toga Gehi ju je primio krećući se u hodu. Engleska nije uspela na vreme da prepozna gde se nalazi prostor, i umesto pokušaja da igra preko bokova, defanzivac Mančester Sitija je pokušao da odigra pas kroz sredinu, izgubivši loptu u opasnoj zoni. To je primer onoga što je Tuhel, verovatno, podrazumevao pod rečju „aljkavost“.
Citati pomoćnika glavnog trenera Entonija Berija tokom poluvremena utakmica daju dragocen uvid u tok turnira. U startnoj utakmici protiv Hrvatske rekao je: „[Mi] nismo igrali kroz slobodne zone, nismo [ubrzavali] igru onako kako smo želeli. Skliznuli smo ka bojažljivim obrascima.“ I iako je Engleska ipak pronašla put do polufinala, ova ocena ostaje delimično tačna čak i pet mečeva kasnije.
Zahvaljujući čemu Engleska nastavlja da pobeđuje?
Ekipa Tuhela nije uspela da iskoristi defanzivne slabosti Norveške, kada je igra izgledala kao uvežbavanje napada protiv odbrane. Bez obzira na to, meč je dobijen.
U epizodi sa prvim golom Engleske, dugi udarac sa gola Orjana Nulanda spustio se pravo u noge Andersonu. Norvežani, koji su se spremali da se bore za dugu loptu na Serlota, našli su se u neorganizovanoj defanzivnoj strukturi. Shvativši otvoreni prostor, Anderson je snažno povukao loptu napred. Njegov direktan prodor na Rjuersona i iza leđa Serlota naterao je desnog beka da reaguje, dajući Gordonu priliku da nesmetano potrči po boku. Centralni defanzivac Kristofer Ajer morao je da se pomeri kako bi pokrio Gordona. Kada je Ajer bio odvučen, vezni igrač Sander Berge spustio se u liniju odbrane, što Norvežani ne rade pri organizovanoj igri. To je otvorilo mogućnost za pas u sredinu ka Belingemu, koji je utrčavao iz dubine i ostao nepokriven pred svojim impresivnim završnim udarcem.
Zanimljivo je da su se isti detalji pojavili kod prvog gola Engleske protiv Meksika. Nakon brzog presecanja protiv neorganizovane odbrane, Rajs je snažno povukao loptu, potrčavši na krajnjeg defanzivca i ne dozvolivši mu da izađe na Saku. Kasni nalet Belingema pronađen je pasom u trenutku kada je centralni defanzivac Meksikanaca bio odvučen od „desetog broja“ Engleske zaletanjem Kejna.
To je svedočanstvo umeća fudbalera Engleske da koriste trenutke privremene dezorganizacije protivnika i ispolje svoje prirodne veštine. Osećaj za tajming i instinkt Belingema ili umeće Rajsa i Andersona da vuku loptu teško je istrenirati.
Pobedonosni gol Engleske na subotnjem meču takođe se dogodio kada Norvežani nisu bili u svojoj uobičajenoj šemi 4-5-1, budući da su ovog puta bili neorganizovani posle odbrane kornera. U sledećoj fazi igre, Engleska je iskoristila trenutak, oslonivši se na izvanredne kvalitete svojih igrača. Morgan Rodžers je šutirao van kaznenog prostora, koristeći svoj snažan udarac, Nuland je odbio loptu ispred sebe, a Belingem je sa briljantnim predviđanjem odigrao na odbijenu loptu.
Posle utakmice, Belingem je rekao: „Igra se deli na mnoštvo različitih aspekata — tehnički, taktički i, najvažniji, psihološki, umeće nošenja sa teškoćama.“ To kako se igrači Engleske pokazuju, cvetajući u naizgled haotičnim situacijama u igri, vredno je hvale i demonstrira ne samo psihološku otpornost, već i visok individualni nivo fudbalskog majstorstva.
Za Tuhela, „kvalitet igre pomaže da se pobeđuje“, i njegov zadatak je da stvori uslove koji bi konzistentnije pružali Engleskoj šanse tokom meča. U polufinalu protiv Argentine, ekipe koja je pokazivala ranjivost na bokovima, on će, bez sumnje, i dalje biti opsednut idejom da natera svoje bočne trouglove da prorade.
