Takvo postavljanje pitanja sada je daleka uspomena. Evropski igrači nisu samo zastupljeni na vrhu NBA, oni jesu vrh NBA, i to traje već prilično dugo.
Brojke koje stoje iza ove priče
Poslednja četiri dobitnika MVP priznanja u NBA — svi su Evropljani.
Trojica igrača koje trenutno najčešće nazivaju najboljima na svetu — Nikola Jokić, Luka Dončić, Janis Antetokunmpo — u potpunosti su prošli razvoj u evropskim klupskim sistemima pre nego što su se preselili preko okeana.
Viktor Vembanjama, koga već smatraju jednim od najneobičnijih talenata u istoriji sporta, izašao je iz francuskog akademskog sistema ASVEL-a.
To nije slučajnost, već strukturni pomak koji se oblikovao dvadeset godina.
Kako se promenio evropski razvoj
Temelji su postavljeni početkom 2000-ih, kada su evropski klubovi počeli da ulažu u svoje akademije kao nikada ranije.
Rezultat je bila generacija igrača vaspitana u drugačijem stilu, sa akcentom na dodavanja, donošenje odluka, šut u pokretu i košarkašku inteligenciju.
Umesto modela u kome dominira atletizam, koji je određivao razvoj na masovnom nivou u Sjedinjenim Državama.
Ovaj novi identitet evropskih igrača zasnovan na veštinama izuzetno dobro se prenosi u modernu NBA, koja se poslednjih sezona kreće ka razvlačenju odbrane, kretanju lopte i univerzalnosti.
Zajednički program NBA i FIBA „Basketbol bez granica", pokrenut 2001. godine, takođe je odigrao strukturnu ulogu, povezujući elitni evropski mladi talenat sa trenerskim kadrom NBA nivoa na 86 kampova u 56 gradova.
155 bivših učesnika kampova kasnije je igralo u NBA ili WNBA, a program je postao direktan most između evropskog razvoja i profesionalne igre.
Za one koji prate sledeći talas evropskih prospekata, draft tržišta sada redovno stavljaju evropska imena na najviše pozicije — odraz toga koliko su ozbiljno i NBA timovi i navijači počeli da se odnose prema ovoj kontinentalnoj traci.
Izlog Evrolige
Uloga Evrolige u ovoj priči je značajna i često potcenjena.
Postala je najautoritativnija platforma van NCAA za talente usmerene ka NBA, a skauti se sada prema njenim rosterima odnose sa istom pažnjom kao i prema vodećim univerzitetskim programima.
Igrači poput Vilija Ernangomeza, Šejna Larkina i TajTija Vašingtona koristili su evropsku fazu karijere ili kao odskočnu dasku ili kao reset. Protok talenata u oba smera učinio je ligu sve vidljivijom za NBA front-office.
Autorski materijal Eurohoopsa o evropskoj dominaciji u NBA pokazuje trenutnu dubinu kontinentalnog talenta u rosterima NBA timova — brojke su impresivne, blago rečeno.
Može li sledeća generacija biti još jača?
Sudeći po svemu, traka se ne usporava. Francuska košarka, verovatno, nikada nije bila dublja: Vembanjama na vrhu, a iza njega — moćan talas igrača.
Španske akademije nastavljaju da proizvode tehnički potkovane igrače sa veštinama donošenja odluka koje NBA timovi toliko cene.
Srbija pokazuje izuzetne rezultate za zemlju te veličine. Grčka i Turska stabilno pripremaju talente koji dostižu najviši nivo Evrolige i privlače pažnju NBA.
Infrastruktura koja je stvorila sadašnju generaciju istovremeno priprema sledeću — tempom koji se, čini se, neće usporiti u skorije vreme.
Šta to znači za svetsku košarku
NBA više nije liga u kojoj dominiraju Amerikanci, a Evropljani je samo dopunjuju.
To je liga u kojoj najbolji igrači, najuzbudljivije priče i najkomercijalnija imena sa podjednakom verovatnoćom dolaze iz Beograda ili Atine, kao i iz Atlante ili Los Anđelesa.
Ovaj pomak ima komercijalne posledice za to kako NBA prodaje sebe na međunarodnom nivou, strateške — za to kako franšize grade rostere, i kulturne — za to kako mladi igrači širom sveta razmišljaju o svom putu ka vrhu igre.
