Zašto je Vembli važan za polufinale Kupa Engleske

Zašto je Vembli posebno mesto za polufinala Kupa Engleske

Ove nedelje se održavaju polufinala Kupa Engleske, gde će na legendarnom stadionu „Vembli" biti odigrana dva odlučujuća meča: „Mančester Siti" će se sastati sa „Sautemptonom", a „Lids" će igrati sa „Čelsijem". Za svakog trenera, igrača, navijača i člana kluba put do „Vemblija" nije samo važna prekretnica, već pravi trijumf koji stoji po strani u fudbalskom životu. Ulazak na ovaj stadion je san koji ujedinjuje sve one koji su povezani sa engleskim fudbalom, bez obzira na njihov status ili godine.

Pitanje gde bi trebalo da se igraju polufinalni mečevi često izaziva rasprave među ekspertima i navijačima, ali ja lično znam kakvo značenje ova događaj ima za sve uključene. Bilo da su to čuvene bliznake-kule ili čuvena luka, „Vembli" je uvek bio mesto gde sam želeo da budem — prvo kao igrač, a zatim kao trener. To je magija koja obuhvata svakog ko se dodirne sa ovim turnirom. Čak i ako ne igrate na ovom stadionu, sama atmosfera oko njega stvara nezamenljivo osećanje iščekivanja i veličanstvenosti.

Setite se mog iskustva sa „Gilindžem" 1999. godine, kada smo igrali u finalu plej-ofa drugog diviziona. Ceo grad je bio tamo! Naravno, to je bio stari „Vembli", koji je do tada već počeo da se ruši. Sećam se kako smo ja i moj trenerski štab sedeli na dve stare drvene klupe uz liniju dodira, osećajući težinu trenutka i ogromnu odgovornost prema svojim navijačima. To je bilo vreme kada je stadion još uvek disao istorijom, ali je već gubio svoju bivšu snagu.

Kada sam se vratio na ovaj stadion 2011. godine sa „Stokom" za polufinale Kupa, atmosfera se drastično promenila. To je bio moderni stadion, ali efekat koji je ostavio na navijače i na mene lično ostao je isti — bio je uzbudljiv i nezaboravan. Uvek sam bio tradicionalista i iskreno sam voleo polufinalne mečeve na takvim terenima kao što su „Vila Park", „Stemford Bridž", „Ajbzberi" ili „Old Traford". Ovi stadioni stvarali su neverovatnu atmosferu kada su tribine bile podeljene na dve sekcije za pristalice svake ekipe, stvarajući jedinstvenu tenziju i strast.

Kao Velešan, moram dodati da je „Milenijum Stadijum" takođe stvarao takvu atmosferu kada je korišćen za održavanje polufinala i finala tokom rekonstrukcije „Vemblija". Ali u toj godini, kada smo konačno stigli do polufinala, u mojoj 34. pokušaju kao igrača ili trenera, više nisam mogao da se žalim na to što nam se otvara put do „Vemblija". To je bila kulminacija dugog puta i bio sam srećan što sam video kako se san ostvaruje.

Isto osećanje obuzelo je i naše navijače, i upravo je to magično dejstvo Kupa Engleske obuzelo mene pre početka polufinalnih nedelja. Tokom mnogih godina, radeći u klubu, uvek sam pokušavao da pozovem legendarne veterane „Stoka" na gledanje treninga u četvrtak, a zatim na ručak sa igračima. To je pomagalo da se stvori veza između generacija i prenese duh kluba.

Nedelju dana pre naše pobede nad „Vest Hemom" u četvrtfinalu, koja nas je izvela na „Vembli", zamolio sam Gordona Bensa, legendu „Stoka" i svetskog prvaka, da održi govor. On je osvojio Kup lige na ovom stadionu 1972. godine sa „Stokom". Bio je srećan što je pozvan i održao je inspirativan govor o tome koliko će biti predivan trenutak za sve igrače ako uspeju da stignu do „Vemblija", jer mnogi od njih nikada nisu igrali tamo.

„Stok" se vratio na „Vembli" samo dva puta od 1972. godine — za finale Trofeja Fudbalske lige 1992. i 2000. godine. Gordon je takođe govorio o tome šta će to značiti za sve naše navijače, mlade i stare, — da se uputi u dom fudbala. Bio je u pravu: prodali smo sve dodeljene karte do poslednje, redovi su se protezali na kilometre. To je bilo neverovatno osećanje videti toliko srećnih lica u gradu gde su svi bili uključeni u ovo grandiozno događaj.

Isto se desilo i u dan utakmice. Ne mislim da je ijedan od onih koji su bili na „Vembliju" tokom naše polufinalne pobede nad „Boltom" ikada zaboravio neverovatnu buku koju su stvarali naši navijači od početka do kraja. Oni su odigrali ogromnu ulogu u našoj pobedi.

Shvatao sam nedelju utakmice kao običnu, osim srede, koja je bila naš uobičajeni dan odmora. Te srede igrači su se sastali na železničkoj stanici „Stoka" ujutru, i krenuli smo u Istun, gde su svi sedeli u autobusu prve ekipe i krenuli na stadion „Vembli".

Uspešno smo ne samo uveli autobus na teritoriju stadiona, već smo brzo izašli na teren. Želeo sam to da uradim, jer većina naših momaka nikada nije ni bila na ovom stadionu, a kamoli da tamo igraju. Osećao sam da je to važan problem koji treba rešiti i siguran sam da su igrači imali koristi od toga. Dan smo završili u lokalnom italijanskom restoranu, večerali, popili čašu vina i vratili se kući.

Osećao sam da smo spremni za polufinale, i u veliki dan sve se složilo baš onako kako smo morali.

Govor Gordona Bensa i psihološka priprema

Gordon Bens, golman reprezentacije Engleske, odigrao je 250 utakmica za „Stok" između 1967. i 1973. godine i pomogao klubu da osvoji svoj jedini veliki trofej, pobedivši „Čelsi" u finalu Kupa lige 1972. godine. Njegove reči postale su ključ motivacije ekipe pred odlučujućim mečem.

U prethodnim kolonama već sam pričao o tome kako se odvijao naš put u kupu te godine, i koliko je važna bila mala sreća pri žrebanju. Već smo je imali: jedina gostujuća utakmica u prva četiri kola bila je susret sa „Vulverhemptonom", i isto se desilo u polufinalu. Tri druge ekipe u kapu bile su dve mančesterske velike ekipe i „Bolt". Bio sam siguran da i mi i „Bolt" moramo igrati protiv „Junajteda" ili „Sitija", ali sudbina je bila na našoj strani. Znam da su svi u „Stoku" bili srećni što su dobili „Bolt", ali siguran sam da su i u „Boltu" bili srećni što igraju sa nama!

Već sam ispričao priču o tome kako je moj kapiten Rajan Šukros pitao da li će momci imati nove odela za polufinale. Dao sam mu do znanja da to nije finale i da imaju još jednu utakmicu pre toga. Došli smo u trenerskim odelima, ali kada smo videli sastav „Bolta" na terenu u odelima i sa cvećem na reverima sakoa, okrenuo sam se svom asistentu Deju Kempu i rekao da je moja pred utakmična govor već urađen za nas — to je bilo toliko značajno.

Osvojili smo utakmicu rezultatom 5:0, i svaki igrač koji je izašao na teren tog dana zaslužuje ogromnu pohvalu. To je bilo neverovatno izdanje. To je bio predivan dan za nas, naše porodice i navijače koji i danas pamte kako je 50 000 navijača „Stoka" vikal pesmu „Deli".

Ali najviše, kada razmišljam o tom danu, razmišljam o porodici Kouts, koja iskreno voli klub kroz debljinu i tanke godine i tokom mnogih godina ulagala ogromne sume u klub i lokalnu zajednicu.

Lični san i ponos na dostignuće

Nagrada za pobednike na „Vembliju" ove nedelje je mogućnost da se vrate tamo sledećeg meseca. Pobeda nad „Boltom" i izlazak u moje prvo finale Kupa Engleske bilo je za mene lično ogromno dostignuće. Odrastao u Južnom Velsu početkom 1960-ih godina, sećam se da su finala Kupa Engleske, finala Kupa evropskih šampiona i utakmice svetskih prvenstava bili jedini trenuci kada smo mi, mladi ljudi, mogli gledati živi fudbal na televizoru.

Naravno, sećam se pobede Engleske nad Nemačkom 1966. godine, ali imao sam samo osam godina. Prvo finale Kupa Engleske koje sećam bilo je sledeće godine, između „Totenhema" i „Čelsija". Čudno, ali ostalo je u mojoj memoriji jer sam ga gledao na crno-beloj televiziji i nisam mogao da identifikujem ekipe. „Šporovi" su bili u belom, „Čelsi" — u plavom. Na našem crno-belom ekranu nije bilo nikakve razlike u njihovim dresovima.

Te godine Kup Engleske zauzimao je tako visoko mesto u britanskom fudbalu da sećanja na njega izazivaju u meni toliko bogatih osećanja. Kao mladi momci u Njuportu, dan finala počinjao je igrom otprilike 20 nas na starim dokskim terenima, bez prsluka, golova i sudije. To je bila sezona kriketa, pa nije bilo ni golova — umesto toga, kaputi su stavljeni na zemlju.

Trčali smo satima, ali nemam pojma kako smo odredili u kojoj ekipi svi igramo, i ne mogu se setiti kako smo rešavali da li je bio prekršaj. Čak ne znam ni kako smo odlučili kada da stanemo, jer u te dane nismo imali satove, ali nikada nismo propustili finalnu pripremu ili samu utakmicu.

Radili smo isto nakon što su pobednici podigli trofej, izlazili ponovo i odražavali igru koju smo upravo gledali, ponavljajući golove igrača koji su uticali na igru. Po celoj zemlji, siguran sam da su mnogi od vas radili isto. Igrali smo dok svetlo nije počelo da bledi, što je ukazivalo da je vreme za kuću — nikada se ne sećam da su me mama ili tata žurili!

To se ponavljalo iz godine u godinu tamo gde sam živeo, čak i kada je televizija počela da prikazuje rano pokrivanje u subotu ujutru, sa izveštajima iz hotela ekipa, navijača na putu ili čak o tome šta nose žene igrača. Ništa od toga nije ometalo našu sopstvenu finale koju smo živeli iz godine u godinu, pa je to bilo veoma ponosno osećanje — konačno stići do finala zaista.

Izlazak na teren „Vemblija" za finale 2011. godine ispunio je moj san da izvedem ekipu u finale Kupa Engleske. Nažalost, izgubili smo rezultatom 0:1 od mladog „Mančester Sitija", ali taj rezultat ne umanjuje magiju Kupa Engleske. Ne mogu da se dočekam šta će doneti ove nedelje.