Kako je pogibija Antuana Ibera promenila Sebastijana Fetela
Prošlo je skoro sedam godina. Formula 1 završila je subotnje vožnje: bolidi „Ferarija“ Šarla Leklera i Sebastijana Fetela zauzeli su ceo prvi red startne rešetke za Veliku nagradu Belgije, ispred Luisa Hamiltona i Valtterija Botasa iz „Mercedesa“. Zatim je u centru pažnje bila glavna trka Formule 2.
Na nesreću, ono što je usledilo svima je poznato. Lanac događaja u gornjem delu uspona „Raidillon“ u prvom krugu doveo je do užasavajućeg udesa – jednog od onih posle kojih preostaje samo da se grčevito držite za nadu. Za Antuana Ibera, u čiji je kokpit ogromnom brzinom udario Huan Manuel Korea (ekvadorsko-američki vozač bio je nemoćan da izbegne sudar), ta nada bila je uzaludna.
Francuz, koji je sticao sve veći ugled u padoku zahvaljujući pobedama u Monaku i na Pol Rikaru te sezone, preminuo je. Padok je utonuo u tešku tišinu.
Sledećeg dana, nakon ceremonija oproštaja, trke su nastavljene. Lekler je odoleo Hamiltonu i ostvario svoju prvu pobedu u Formuli 1, dok je Botas zaokružio podijum.
Fetel je završio kao četvrti, odvezavši daleko manje upečatljivu trku od svog timskog kolege – trku od koje je, suštinski, mogao i da odustane. U svojoj kolumni za The New York Times, četvorostruki šampion sveta otkrio je svoje duševno stanje nakon tragedije, priznavši da prvi put u karijeri isprva nije želeo da izađe na start.
„Bilo je trenutaka kada sam gubio kontrolu nad bolidom zbog kvara ili zato što sam jednostavno previše pritiskao“, napisao je Fetel. „Doživeo sam podosta udesa. I iako se sve odvija veoma brzo, u trenutku udara vreme kao da uspori.
Počinješ da shvataš razornu stvarnost i posledice jurnjave za velikim brzinama. Surova silina sudara podseća te sa čim se igraš. Ali ja sam nastavio da se trkam.
Za više od dve decenije u trkanju, bio je samo jedan slučaj kada sam se ozbiljno zapitao da li vredi ponovo sesti za volan. To se dogodilo tokom Velike nagrade Belgije u avgustu 2019. godine, nakon što je mladi francuski vozač Antuan Iber poginuo u trkačkom udesu u 22. godini.
I sam sam doživljavao udese, ali, na sreću, samo lakše. Gledao sam kako se drugi razbijaju. Ali ovaj momak je imao ceo život pred sobom, i on se jednostavno ugasio svima naočigled.
Pozvao sam suprugu Hanu i rekao joj da ne želim da učestvujem u trci sutradan nakon udesa. Te noći sam loše spavao, ali sam ipak odlučio da izađem na start.“
Fetel je tada imao 32 godine. Dodao je: „Posle tog vikenda, moj odnos prema sportu se promenio, iako sam toga postao svestan tek po završetku karijere. Nikada se nisam plašio brzina, ali sada sam mogao da ih vidim, a ne samo da ih osećam.
Počeo sam da osećam odgovornost kakvu ranije nisam poznavao. Počeo sam da shvatam: brzina, napredak i inovacije imaju smisla samo kada nas vode u pravom smeru.“
