Za ovu kolumnu trudim se da biram junake malo inventivnije nego što je jednostavno pitanje kome je bilo najgore na narednoj Velikoj nagradi. Na kraju krajeva, ne želim da zamaram čitaoce pričama o Lansi Strolu i društvu svake nedelje.
Upravo zato nisam ni nameravao da pišem o Džordžu Raselu. Posle Suzuke i Barselone, moje kolege su ga već dvaput ove godine lišile sna. Ipak, ovog puta jednostavno ne mogu da ga zaobiđem. Iako me je na trenutak umalo preusmerilo na Flavija Brijatorea posle njegovog čudnog pojavljivanja na petkovoj pres-konferenciji direktora timova.
Ako Brijatore iskreno veruje da je jedan od sudija apelacionog tribunala bio pristrasan, neka bude tako. Ali izneti optužbu tog obima u javni prostor pres-konferencije FIA, maksimizirajući potencijalnu štetu po reputaciju i FIA i Meklarena — u duhu „nešto će se već zalepiti" — to je stil poslovanja koji čak ni u ajkulskom jatu Formule 1 više ne odgovara etičkim standardima 2026. godine.
Potpuno sam siguran da bi se, da su uloge zamenjene, jedan džentlmen poput Andree Stelle prvo pozabavio ovakvim teorijama zavere u privatnijem okruženju, pre nego što bi potražio maksimalno mogući nivo javnosti.
Ali nećemo o tome. Flavio je Flavio, njegovo životno delo je van svake sumnje, i neznatni ratnici za tastaturom poput mene verovatno bi trebalo da budu zahvalni što u sve homogenizovanijoj Formuli 1 još uvek postoje takvi likovi. Na bolje ili na gore. I naglašavam: ovo govorim potpuno bez ironije. Zaista.
I tako, Džordž Rasel. Ponovo.
Ako zamislimo paralelni univerzum bez Kimija Antonelija, život 28-godišnjeg vozača bio bi sasvim lep. Bio je izuzetan vozač izuzetno snažne generacije Formule 2, u kojoj je takođe blistao izvesni Lando Noris, koji je upravo aktuelni šampion sveta Formule 1. Mercedes je, kao što se i predviđalo, razvio najjači ukupni paket u uslovima novog pravilnika, Rasel bi uverljivo vodio u šampionatu i bio bi na putu da konačno postane šampion sveta.
Kad samo ne bi bilo Antonelija.
Jer sada već 20-godišnji Italijan svojim neverovatnim probojem kroz peloton u Monci postao je prekretnica za Rasela, i mislim da on tek počinje to da shvata.
Trenutak na pres-konferenciji FIA posle trke dao nam je nagoveštaj toga. Antoneli još nije ni došao, još uvek se probijajući kroz jedno trijumfalno intervju pobednika za drugim za televizijske prenosioce, a Rasel i trećeplasirani Maks Ferstapen već su sedeli u klimatizovanoj prostoriji u dubini padoka Monce, koja obično služi kao mesto održavanja zvaničnih medijskih sesija FIA posle trke.
Moderator Tom Klarkson ukazao je na sada već 66 poena zaostatka Rasela i upitao vozača Mercedesa kako ocenjuje svoje šanse da ipak nekako postane šampion sveta Formule 1 2026. godine. Rasel se udubio u razmišljanje. Govorio je stvari poput: „Definitivno, Kimi kontroliše situaciju", „Ne razmišljam ni o povratku" i da bi preokretanje situacije bilo „izuzetno teško".
Džordž Rasel završio je drugi iza timskog kolege Kimija Antonelija, koji je startovao 19.
I, pre svega: „Jednostavno prihvatam da je sve kako jeste, i od sada ću jednostavno uživati i truditi se da pobedim u što više trka."
Bum.
U DNK gotovo svakog automobilskog vozača duboko je ušiveno verovanje da je on najveći i najbolji. Čak i kada spoljni svet dođe do sasvim drugačijeg zaključka, vozači imaju naviku da pronalaze objašnjenja za poraze koja čuvaju njihovu sopstvenu verziju stvarnosti.
„Da, drugi momak je pobedio. Ali da se ovo i ono poklopilo za mene malo drugačije, sve bi bilo potpuno drugačije."
Raselov problem je sledeći: u Monci je odradio gotovo optimalan posao od starta do cilja. Nije pravio značajne greške, tim ga nije sabotirao, i nije pao žrtvom spoljnih okolnosti. Čak je i odluka da ne ide u boks pod VSC, koja je na neko vreme udahnula novi život trci dok se Rasel, bar neko vreme, držao u svojoj trci-klackalici sa Antonelijem, bila objektivno logična.
Ono što ostaje kada se sve ostalo odbaci jeste sledeće: ništa i niko nije mogao da zaustavi Antonelija tog istorijskog nedeljnog dana u parku Monce.
To je bio jedan od onih posebnih dana kada se žito odvaja od kukolja i počinje da raste nešto zaista veliko. Kao Monte Karlo 1984. sa Ajrtonom Senom, Spa 1992. sa Mihaelom Šumaherom ili Interlagos 2016. sa Ferstapenom.
Antonelijevo izvođenje bilo je toliko izuzetno da čak ni Raselova trkačka DNK, koja radi u režimu pune samoodbrane, više nije mogla da ponudi uverljivo objašnjenje kako bi momak u drugom automobilu mogao biti pobeđen pod drugačijim okolnostima.
Kimija Antonelija sa Ajrtonom Senom ne poredi više samo jedan ekspert Formule 1
Možda će upravo sada Rasel morati da se suoči sa mogućnošću da ostvarenje njegovog životnog sna — podizanje trofeja šampiona sveta u najvišoj ligi auto-sporta — postane veoma, veoma teško dok deli tim sa ovim bezbrižnim Italijanom, čiji prirodni talenat Niko Rozberg sada poredi sa Senom, i to ne u osami.
Pa ipak, upravo Rozbergova priča nudi Raselu, možda, poslednji tračak nade na horizontu.
Krajem 2015. godine ostalo je veoma malo ljudi koji su verovali da će Nemac moći da slomi prevlast Luisa Hamiltona u jednakoj tehnici. I sam sam tada pisao da Rozberg verovatno nikada neće postati šampion sveta. Pogrešio sam.
Veoma malo eksperata u istorijskom kontekstu nazvalo bi Rozberga većim talentom od Hamiltona. Sedam titula šampiona sveta govore same za sebe. Ali krajem 2015. godine Rozberg se povukao u sebe, sproveo rad na sebi, nekako uspeo da malo pomeri granice sopstvenih mogućnosti — i 2016. godine, zahvaljujući nezaboravnoj odlučnosti i malom delu sreće koja obično ide na ruku dostojnima, ipak je postao šampion sveta Formule 1.
Možda bi Rasel trebalo da pozove Rozberga na čašu lambruska i pita ga kako je tačno uspeo u tome.
Jer izuzetna dostignuća zahtevaju izuzetne nastupe, i Rozberg je uspeo da pruži takav bar jednom u svojoj karijeri. Uprkos svemu.
Ne može biti sumnje da je Rasel jedan od najboljih vozača svoje generacije. Tokom naredne godine ili dve saznaćemo da li je to dovoljno.
Istorija Formule 1 puna je izuzetnih talenata koji nikada nisu postali šampioni sveta. Na primer, Stirling Mos. Roni Piterson. Štefan Belof. Ili, u novije vreme, Žan Alezi i Huan Pablo Montoja.
Može li karijera Džordža Rasela da ponovi put Đankarla Fizikele?
Đankarlo Fizikela, takođe Italijan, dugi niz godina smatran je izuzetnim talentom. Zime 2004/05, kada mu je njegov tim Reno konačno dao automobil sposoban da pobeđuje, napisao sam naslovni materijal za štampani časopis — predsezonski pregled sa glavnim kandidatima za šampionsku titulu.
Posle izlaska časopisa, pozvao me je tadašnji menadžer Fizikele Enriko Zanarini. Bio je besan jer je na naslovnicu dospeo, od svih ljudi, Fizikelin timski kolega Fernando Alonso, u to vreme još uvek u velikoj meri nepoznata veličina. Štaviše, Fizikela nije dospeo ni u male slike drugih kandidata za titulu, gde smo umesto njega izabrali vozače poput Šumahera i Kimija Raikonena.
Na kraju je Alonso zaista postao šampion sveta. A Fizikela je ušao u istoriju Velikih nagrada ne kao šampion, već kao večni nerealizovani talenat.
Rasel se sada našao u sličnoj situaciji.
Kada se osvrnemo za 20 godina, da li ćemo videti karijeru u stilu Fizikele — izuzetan talenat, ali na kraju krajeva bez titule? Ili će Rasel pronaći put i ipak postati Rozberg?
Ako ne, onda jedan od mojih kolega u redakciji možda bude u pravu kada se juče našalio: „Uskoro će intervju uzimati Rasel umesto Dejvida Kultharda. Ista karijerna putanja."
Međutim, postoji jedna stvar koju niko ne može da oduzme Raselu.
Sportski gledano, možda je bio jedan od gubitnika Velike nagrade Italije 2026. godine. Na ljudskom nivou, bio je jedan od velikih pobednika nedeljnog dana.
Džordž Rasel priznao je da njegov timski kolega „vozi neverovatno dobro"
Niko ga ne bi osudio za izvesnu suzdržanost tokom obaveznog aplauza Antoneliju na podijumu. Na kraju krajeva, upravo je doživeo jedno od najbolnijih poniženja u svojoj trkačkoj karijeri.
Ali Rasel je izdržao zvižduke i negodovanje — kojih je italijanska publika sasvim mogla da se uzdrži — kao džentlmen i pokazao kakav je sjajan sportista.
Antoneli je zaslužio kontrolu nad šampionatom, rekao je. „On vozi neverovatno dobro."
I čak i kada je Rasel na trenutak dopustio sebi da razmisli kako bi se trka odvijala bez VSC, odmah je dodao: „Ali, znate, to nimalo ne umanjuje Kimijevu trku."
Možda u nedelju nije bio šampion koji drži trofej u rukama. Ali je, nesumnjivo, bio sportista koji ume da se nosi sa bolnim porazima onako kako i priliči sportisti.
Flavio Brijatore bi mogao nešto da nauči od njega.
