Od Sautgejta ka Tuhelu — šta se promenilo za reprezentaciju Engleske?
Sve je izgledalo izuzetno poznato kada je Engleska napustila svetsko prvenstvo posle poraza 1:2 od Argentine u polufinalu.
Previše pragmatičan pristup, neuspešno korišćenje zamena, duboka odbrana — i pri sudaru sa prvim zaista ozbiljnim protivnikom turnira razorni poraz.
Sve su to dobro poznate — mada ponekad, možda, nepravedne — primedbe na timove sera Gareta Sautgejta.
Ali ovog puta reč je bila o radu Tomasa Tuhela, nemačkog stručnjaka, angažovanog da da signal o promeni pristupa kod reprezentacije Engleske — pristupa koji je trebalo da donese prvo svetsko prvenstvo posle 60 godina.
Šta se dakle, ako povući paralele između Tuhela i njegovog prethodnika, zaista promenilo za Engleze?
«Oni su se više plašili ispadanja sa turnira»
U martu 2025. godine Tuhela su pitali o nastupu Engleske na Evro-2024 pod vođstvom Sautgejta.
Nije se uzdržavao.
Tuhel je smatrao da Engleska nije imala «jasan igrački stil». Na pitanje o tome šta je nedostajalo, izneo je dugačak spisak: «Identitet, jasnoća, ritmovi, ponavljanje šablona, sloboda igrača, samoizražavanje igrača, glad».
«Po mojim zapažanjima, [Engleska] se više plašila ispadanja sa turnira, nego što je osećala uzbuđenje i glad želje da ga pobedi».
Prebacivanje na 16 meseci unapred — i Tuhelova analiza tima svog prethodnika sasvim se može primeniti na njegov sopstveni tim pri porazu 1:2 od Argentine.
Šta je Tuhel pokušavao da radi drugačije od Sautgejta?
Nije bilo tajne ka čemu je Tuhel težio sa reprezentacijom Engleske.
Nemac je izabrao pristup «sistem pre svega» u radu sa reprezentacijom. U njegovu prijavu za svetsko prvenstvo nije ušlo mnoštvo tehnički nadarenih igrača, uključujući Fila Fodena, Kola Palmera i Trenta Aleksander-Arnolda.
Pre nego što bi uzimao u obzir sirovi kvalitet ili zvezdaška imena, Tuhel je zamišljao tip tima koji je želeo da vidi, oslanjajući se na konkretnu taktiku i pomenuto gore «ponavljanje šablona».
Zato su igrači koje je birao — to su oni koji su, po njegovom mišljenju, najbolje mogli da obavljaju uloge u njegovom sistemu reprezentacije Engleske.
Zato su još pre početka svetskog prvenstva vođene debate o tome ko će igrati pod brojem 10 — Džud Belingem ili Morgan Rodžers, a na levom krilu — Entoni Gordon ili Markus Rašford.
Tuhel je birao slične profile za očuvanje stila tima, računajući isključivo na rad plana A — što na kraju nije urodilo plodom.
K kraju turnira, delom zbog povreda, videli smo Rodžersa i Belingema na terenu istovremeno — jedan od njih na desnom krilu.
«Identitet» njegovog tima trebalo je da se ogleda u nekoliko ključnih principa.
Tuhel i njegov asistent Entoni Beri govorili su o pozajmljivanju ideja iz aktuelne verzije Premijer lige.
Kratko izvođenje lopte iz odbrane, provociranje presinga, brza igra kroz centar terena — bilo da su to moćni proboji sa loptom ili dugačke predaje — za pronalaženje igrača u napadu protiv manjeg broja branioca: sve je to Engleska pokušavala da radi svaki meč sa promenljivim uspehom.
Drugo poluvreme pobede 4:2 nad Hrvatskom u startnom meču, verovatno je bilo najbliži primer tome kakva je trebalo da bude idealna verzija Engleske Tuhela.
Drugi deo Tuhelovog sistema, na kojem se stalno insistiralo, — korišćenje širokih trouglova za stvaranje šansi. 52-godišnji stručnjak nije želeo da vidi kako njegov tim gradi napade kroz centar.
Rotacije i kretanja bez lopte između branioca, centralnog veznog i krilnog igrača sa izlaskom ka liniji gola trebalo je da postanu glavni način stvaranja šansi za Englesku Tuhela, ali kako god se pokušavali da to sprovedu, to ponovo nije donelo plodove.
Sautgejt i Tuhel počinju sa suprotnih krajeva
Tuhelov pristup «odozgo na dole» se znatno razlikovao od Sautgejtovog pristupa «odozdo na gore», što delom objašnjava zašto je Tuhel osećao odsustvo identiteta, jasnoće, ritma ili ponavljajućih šablona u timu Sautgejta.
Sautgejt, verovatno, nije oslanjao se na unapred određenu napadačku strategiju, tako da je pravedno reći da je njegov napad bio manje jasan ili ponavljajući nego kod Tuhela — ali to je bilo zato što je izabrao pristup «igrač pre svega».
Težio je da okupi najbolje talente zemlje u jednom funkcionalnom i uravnoteženom startnom sastavu. To ga je ponekad koštalo — setimo se teškoća Aleksander-Arnolda u veznom redu.
Sautgejt je ipak mogao da ide daleko na turnirima, jer je u konačnici nastojao da impresivnim napadačkim igračima Engleske — poput Belingema, Rahima Sterlinga i Kola Palmera — da slobodu da deluju u zonama koje su im odgovarale.
U kombinaciji sa pouzdanijom odbrambenom bazom, njegovom umešnošću da radi sa igračima i pretnjom sa standardnih situacija, sposobnom da preokrene meč, Engleska je obično imala prednost nad timovima sa slabijim sastavima.
Susret negde na sredini
Baca se u oči da iako oba trenera počinju sa suprotnih taktičkih pozicija, u njihovim turnirskim nastupima postoje očigledne sličnosti — na veliko razočaranje Tuhela.
Posle pobede Engleske nad Norveškom Tuhel je rekao: «Rezultat je fantastičan, ali nisam zadovoljan igrom», dodavši: «[bili smo] nepažljivi, taktičke greške, nedovoljno brzi, nedovoljno ponovljivi».
Sve to govori o tome da se principi koje je želeo da vidi u svom timu nisu pokazali.
Oba gola u mrežu Norveške postigla su se zahvaljujući trenucima individualnog sjaja protiv dezorganizovane odbrane.
Uvođenje lopte u igru, koje je završilo kod nogu Eliota Andersona, dalo je Engleskoj posed protiv norveškog tima koji se nije postavio u čvrstu šemu 4-5-1, i zahvaljujući direktnim probojima i brzoj predaji Belingem je uspeo da postigne gol.
Pobednički gol postigao se u drugoj fazi izvođenja kornera, posle što je Rodžers naneo daleki udarac, odbijen pravo na put Belingemu.
Ovi golovi više podsećaju na Sautgejta nego na Tuhela — zasnovani na igračima, intuitivni, pomalo haotični, a ne ponavljajući, doterani, koreografisani.
Engleskoj je bilo teško da razbije postavljenu odbrambenu šemu Norveške, ali kada je uvođenje lopte Jorjana Najlanda sletelo kod nogu Andersona, njihova 4-5-1 se raspala. Engleski napadači iskoristili su to, što je dovelo do gola Belingema.
Zašto Engleska nastavlja da ispadja baš tako?
Sautgejt nije bio protiv korišćenja pet branioca sa početka meča, ako je to omogućavalo Engleskoj da odgovori protivnicima koji su postavljali pet napadačkih igrača.
Postoji osećaj da to, međutim, prenosi igračima i navijačima određeni nivo nepotpunosti.
Tuhel — sa svojim pristupom «sistem pre svega» — nije pokazivao znakove sličnog sa početka mečeva, ali je zanimljivo da je pod pritiskom pustio dodatnog branioca da brojčano odgovori napadačima Argentine.
Zamene Argentine, u poređenju, bile su rizične, smele i usmerene napred.
Posle meča Tuhel je pretpostavio da povlačenje u nisku odbranu odmah posle gola nije bilo naređenje, već reakcija igrača. Međutim, njegove zamene izgledale su kao pokušaj da kontroliše štetu, a ne da vrati kontrolu nad igrom.
Preispitujući krupne poraze Sautgejta, u njima nije bilo jasnog naređenja da se igra odbrambeno. Umesto toga, Engleskoj je bilo teško da izvodi loptu iz odbrane i održava prednost posedu lopte.
A bez igrača sposobnih da prime loptu i zadrže je, Engleska ostaje u odbrani, dok protivnik pokreće talas za talasom napada.
Isto se dogodilo i sa timom Tuhela protiv Argentine, koja je posedovala loptu svega 12% vremena između otvarajućeg gola Entoni Gordona na 55. minutu i izjednačujućeg gola Enza Fernandesa na 85.
Bez obzira na to koliko dobro Engleska može da izgleda i koji pristup bira, to, izgleda, ostaje stalni problem.
Ako Engleska treba da prevaziđe ovu slabost i počne da pobeđuje važne mečeve, nešto se mora promeniti.
I, moguće, kombinacija tehničkog pristupa Sautgejta i taktičkih metoda Tuhela može postati korak u pravom smeru.
