Superliga u svetskoj eliti: smena trenera

Hronična nestabilnost: zašto srpska Superliga vodi u svetskom rejtingu po učestalosti smene trenera

Prema podacima Fudbalske opservatorije (CIES), srpska Superliga zauzima 8. mesto u svetu po učestalosti smena glavnih trenera u tekućoj sezoni, koja obuhvata poslednjih dvanaest meseci. U tom periodu, treneri klubova najvišeg diviziona u zemlji su na svojim pozicijama u proseku ostajali samo 6,7 meseci. Takva statistika svedoči o izuzetno niskom nivou stabilnosti u sistemu upravljanja timovima i ukazuje na to da su kadrovske promene postale norma, a ne izuzetak.

Analiza pokazuje da je 16 superligaških klubova u poslednjih dvanaest meseci promenilo 13 trenera. To znači da je 81,3% svih učesnika lige podvrgnuto promenama u trenerskom štabu. Ovako visok procenat govori da pritisak rezultata i težnja da se pronađe „idealno" rešenje postaju prioritet za većinu fudbalskih klubova u zemlji, bez obzira na njihove turnirske ambicije i finansijsko stanje.

Poređenje sa drugim zemljama: ko je više, a ko niže?

Srbija nije sama u ovom tužnom rejtingu. Apsolutni svetski rekorder po nestabilnosti je Kipar. Klubovi prve lige na Kipru, kojih ima ukupno 14, promenili su trenera u svakom slučaju, što čini 100% od ukupnog broja učesnika. Za njima sledi Peru, gde je 17 od 18 klubova promenilo trenera, kao i italijanska Serija B sa pokazateljem 18 smena od 20 mogućih timova.

Srbija deli mesta sa Čileom i Rumunijom, gde je takođe 81,3% klubova promenilo trenera. Međutim, ako se gleda globalna statistika, u 65,2% svih liga u svetu, obuhvaćenih istraživanjem CIES, barem jednom je menjani glavni trener u poslednjoj godini. To potvrđuje trend „hronične nestabilnosti", koji je karakterističan za mnoge zemlje gde se od rezultata zahteva preterano i gde ne postoji dugoročno planiranje.

Reakcija na pritisak: zašto treneri ne mogu da se zadrže?

S druge strane, postoje lige gde vlada potpuna suprotnost — neverovatna stabilnost. Bezuslovni lider po ovom pokazatelju je Norveška. U poslednjih 12 meseci u norveškoj eliti dogodila se samo jedna smena trenera od 16 klubova. To svedoči o dugoročnom planiranju i toleranciji prema neuspesima sa strane rukovodstva, što omogućava trenerima da realizuju svoje strategije bez stalnog straha od otkaza.

Za Norveškom slede fudbalske asocijacije sa tradicionalno jakom kulturom razvoja mladih igrača i stabilnom strukturom: Nizozemska (Eredivizi), Španija (La Liga) i Engleska (Premijer liga). U ovim prvenstvima smena glavnog trenera je krajnja mera, do koje se dolazi samo u najkritičnijim situacijama, dok je u Srbiji to postala norma rada.

Top 10 zemalja po smeni trenera (poslednjih 12 meseci)

• Kipar — 100% (14 smena od 14 klubova)

• Peru — 94,4% (17 od 18)

• Italija (Serija B) — 90% (18 od 20)

• Belgija — 87,5% (14 od 16)

• Venesuela — 85,7% (12 od 14)

• Brazil — 85% (17 od 20)

• Paragvaj — 83,3% (10 od 12)

• Srbija — 81,3% (13 od 16)

• Čile — 81,3% (13 od 16)

• Rumunija — 81,3% (13 od 16)

Ovi podaci jasno pokazuju da se srpski fudbal nalazi u zoni visokog rizika. Konstantna promena taktika i pristupa, izazvana čestim otkazima, sprečava formiranje dugoročne strategije razvoja timova. U uslovima kada svaka sezona počinje sa potragom za novim trenerom, mladim igračima je teško da se prilagode jedinstvenom sistemu igre, a klubovima — da postižu stabilne rezultate u evropskim takmičenjima. Pitanje kako prevazići ovaj krizu poverenja i stvoriti uslove za rad trenera na duži rok ostaje otvoreno za sve učesnike Superlige.