Vajler Beb — pojačanje, ne telohranitelj šutera

Odmah da se dogovorimo na početku teksta: košarka nije fudbal i nije američki fudbal, gde postoje igrači koji igraju samo u odbrani i oni koji igraju samo u napadu.

Za svakog košarkaša koji poštuje sebe bilo bi uvreda reći mu da je isključivo napadački ili strogo odbrambeni igrač. To je potpuna besmislica i šablon koji se, kako vidim, prilično raširio kada se komentarišu košarkaški profesionalci.

Upravo zato najjače pojačanje „Crvene zvezde" u ovoj sezoni, Nika Vajler-Beba, ne treba uguravati u šablon odbrambenog košarkaša koji će pomagati u odbrani „napadačkim virtuozima" iz prošle sezone, i onda će, navodno, cela slika izgledati idealno. M-da, kako bih, ti napadački magovi u prošloj sezoni upravo su se istakli kada je trebalo zatvoriti sezonu, i sada će se, navodno, sve promeniti u njihovom pristupu samo zato što postoji neko ko može da im pokrije leđa. Ne, dragi moji, ta leđa moraju se poradno oznojiti u odbrani da bi zaslužila dobar, brz i ubilački protočan napad koji krasi filozofiju novog trenera „Crvene zvezde".

To je prvo što mi pada na pamet kada komentarišem ono što će Vajler-Beb doneti „Crvenoj zvezdi". Pravi plejmejker mora, dužan je i može da vidi sve u napadu kada ima slobodu u igri, i upravo to se potpuno otkrilo kod predstavnika Nemačke za vreme boravka u Bajernu. Njegove asistencije nisu od onih koje se prave samo da bi bile zabeležene u statistici; to su asistencije iz kategorije stare škole, kada partner dobija loptu „u kljun", pravovremeno, bez potrebe da signalizira da je slobodan. Za takve asistencije postaće miljenik među saigračima, kojima će upravo zbog toga morati dodatno da čučnu u odbrambenom stavu kada vide kako se on nemilosrdno bori na obe strane terena.

Nepotrebni driblinzi i umiranje u lepoti tapkanja lopte u mestu ne spadaju u radne obaveze novog plejmejkera „Zvezde". On koristi dribling da ubrza igru — isto kao što riče motor u automobilu iz zemlje za čiju reprezentaciju nastupa, ostavljajući za sobom celu kolonu pri preticanju. Čak i pri maksimalnoj brzini vidi svakog saigrača koji je u najboljoj poziciji, i lopta stiže do njih za milisekundu. U igri dva na dva, odnosno u pik-en-rolu, odlično se snalazi, jer nema suvišnih razmišljanja i filozofiranja, pa centrove veoma često časti loptom direktno kod obruča. Upravo zato oni ga potpuno pokrivaju u odbrani — jer, naravno, pokrivaće leđa onima koji ih hrane asistencijama, za razliku od onih drugih koji ih stalno ignorišu.

Ne treba potcenjivati njegovu skromnost u napadu, i treba jasno razgraničiti njegovu ljudsku „delikatnost" i napadački potencijal koji poseduje. Pitanje je samo ko će mu ranije objasniti — trener Navaro ili direktor Teodosić — na koji način treba da bude agresivniji prema protivničkom obruču. I ne samo radi sebe, već i radi tima, koji će od te promene u njegovom napadu imati isključivu korist, jer protivnici u odbrani neće znati koju rupu moraju prvo da začepe.

Izuzetno mali broj slobodnih bacanja koja izvodi ogledalo je toga da nije navikao da bude agresivan u prodorima do samog obruča. Setite se da je i Kodi Miler Mekintajer imao problema sa navikavanjem da koristi svaku priliku da dođe do obruča i pokuša da zaradi dodatno slobodno bacanje zajedno sa pogotkom. Kasnije, kada je usvojio savete i promenio način razmišljanja, ta igra u prodoru sa šutem i faulom postala je njegova zaštitna marka. Ubeđen sam da će i Vajler-Beb, kada shvati da je takva igra prednost za tim, promeniti taj segment svoje igre na dobrobit kolektiva.

Blokade u odbrani, pozicioniranje u napadu i igra na skoku — to je veliki plus kada govorimo o plejmejkerima. Vajler-Beb je jedan od onih retkih igrača koji imaju osećaj i inteligenciju da znaju gde treba da se pozicioniraju, odnosno kako da uvek budu blizu lopte koja je odskočila od obruča. Taj element je posebno važan, jer se nakon uhvaćenog skoka u odbrani stvara mogućnost za bržu igru i moguće lake poene. Zato sam i nekim prijateljima koji su mi juče zvali za komentar o novom pojačanju crveno-belih rekao: „On će ovoj ekipi i treneru leći kao prst u med".

Krstio se jedan moj kolega, i levom i desnom rukom, dok smo komentarisali taj prelazak Vajler-Beba u „Crvenu zvezdu", jer nije mogao da veruje kako Partizan nije uspeo da dovede takvog igrača. Mnogi ljudi su juče veoma pozitivno reagovali na potpisivanje Nika za „Zvezdu", jer oni koji razumeju košarku shvataju da takav timski igrač može da podigne nivo ekipe za nekoliko mesta na tabeli. Retke su situacije kada se na tržištu pojavi takav dragulj koji treba zgrabiti u trenu, jer vrlo brzo može da završi u tuđem džepu.

Nik Vajler-Beb je postavio rekord od 13 asistencija igrajući u dresu Bajerna protiv Žalgirisa. „Crvena zvezda" upravo u prvom kolu dočekuje ekipu iz Kaunasa, pa je to idealna prilika za novog plejmejkera crveno-belih da odmah napadne i obori sopstveni rekord. Nema potrebe čekati — neka odmah na premijeri pokaže zbog čega je doveden na Mali Kalemegdan.