Da li je više obilaženja u Formuli 1 uvek dobro?

Novi pravilnici „Formule 1“, koji su stupili na snagu u sezoni 2026. godine, izazvali su žustre rasprave među navijačima i ekspertima. Glavni predmet diskusije postalo je pitanje šta zapravo čini trku zanimljivom. Organizatori šampionata bili su ponosni na ogroman broj preticanja zabeleženih na početnoj etapi sezone – Velikoj nagradi Australije. Međutim, dok su neki eksperti pozdravili tu dinamiku, većina kritičara je prihvatila nove realnosti sa ironijom i skepticizmom.

Ovi događaji otkrili su fundamentalni problem sa kojim se automobilizam suočava: da li više preticanja uvek znači bolju trku? Ili bi brojnost trebalo da ustupi mesto kvalitetu? Naši međunarodni korespondenti podelili su svoje mišljenje o ovom složenom pitanju.

Vizuelna statistika je često varljiva

Stjuart Kodling, Autosport:

Jedan od najkontroverznijih argumenata koje komercijalni vlasnici prava na „Formulu 1“ iznose u odbranu pravilnika za 2026. godinu jeste tvrdnja da su „navijači“ godinama žurili na nedostatak preticanja, i da je sada njihova želja konačno ispunjena. „Zašto ste i dalje ljuti? Utišajte se!“ – glasi neizrečeni poziv organizatora.

„Formula 1“ se poziva na ankete o zadovoljstvu gledalaca, koje navodno pokazuju da značajan deo publike zastupa stav „što više, to bolje“. Međutim, u metodologiji ovih statističkih podataka lako se može pronaći mnogo ranjivih tačaka.

Suprotan argument glasi ovako: kada preticanja padaju oko nas kao konfeti, a zasnivaju se samo na razlici u nivou punjenja baterija, atraktivnost trke gubi na vrednosti. Ovo je posebno primetno kada su nivoi punjenja i programski algoritmi koji određuju ko koga je prestigao skriveni od očiju gledalaca kao pozadinske operacije.

Ovaj argument je validan – ali da li je sama retkost preticanja nešto dobro? Možda jeste, a možda i nije.

Postoji mišljenje da je Velika nagrada San Marina 2005. godine jedna od najuzbudljivijih trka u istoriji upravo zato što Majkl Šumaher nije mogao da prestigne Fernanda Alonsa u drugoj polovini distance. Ali se takođe može tvrditi da je to klasičan primer tzv. „efekta vrhunca i kraja“ – kognitivne pristrasnosti pri kojoj gledaoci precenjuju utisak o celom događaju zbog emocija iskusnih u kulminacionom trenutku.

Zaista, na našem editorskom sastanku ove nedelje, neki kolege su izneli mišljenje da je Velika nagrada San Marina 2005. godine, ako se posmatra u celosti, bila prilično dosadna trka. Ali ovde ulazimo u oblast drugih kognitivnih pristrasnosti, uticaj našeg znanja o konačnom rezultatu.

Takav je život na „hedonističkoj traci za trčanje“: nikada ne dozvoljavamo sebi da budemo zadovoljni onim što imamo.

Ponekad je jahanje vrednije od pobede

Kada se ova tema podiže, često se sećam dva ekstrema: Velike nagrade San Marina 2005. godine i Indijanapolisa 500 iz 2013. godine.

Kako je poznato, na stazi „Imola“ Alonsa je krug po krug jahao Šumaher u „Ferrariju“, a veliki Nemac nije mogao da pronađe put za preticanje. Teško je bilo skrenuti pogled, i to se dešavalo čak i bez stvarnog preticanja. Ponekad je jahanje zanimljivije od samog čina preticanja.

Imao sam sreće da prisustvujem Indijanapolisu 500 u 2013. godini i da budem svedok popularne pobede Toni Kanaana, ali je trka ušla u istoriju pre svega zahvaljujući neverovatnih 68 preticanja za vodstvo. To je jedno preticanje svakih tri kruga. Pošto su automobili tada imali krupne zadnje branike, vođa je bio lak meta. Iako su preticanja na početku i kraju trke bila značajna i spektakularna, većina njih u sredini distance delovala je neznatno i veštački.

Prema mom mišljenju, pronalaženje zlatne sredine leži u obezbeđivanju da vozačka veština ima značaj. Automobili „Formule 1“ moraju biti dovoljno složeni za upravljanje tako da vozači budu kažnjavani za greške, a dovoljno jednostavni za praćenje tako da pilot iza može da iskoristi te greške ili da napravi razliku čistom brzinom, a ne samo prolazeći pored na pravcima od samog početka.

Rado bih prihvatio nešto manji broj preticanja nego što smo videli 2026. godine, bez ovog „jo-jo-racinga“ izazvanog upravljanjem baterijom. Ali takođe razumem da povratak u realnosti 2005. godine neće zadovoljiti moderne gledaoce. „Formuli 1“ je potrebno da nađe način da balansira meritokratiju i zabavu, što je lakše reći nego uraditi u eri nakon ukidanja dopune goriva, gde strategija ima manje prostora za manevrisanje.

U preticanjima „usled greške“ nema vrednosti

Sve zavisi od toga kako definišete „preticanje“: da li je to pravi manevar, kada jedan vozač kasnije koči od drugog i zarađuje poziciju zahvaljujući veštini i majstorstvu? Ili je to veštačko prolazak u eri DRS-a, kada jedan pilot jednostavno bude u mogućnosti da uključi više snage u datom trenutku?

Lično mnogo više preferiram prava preticanja – kvalitet je važniji od kvantiteta. Od uvođenja sistema Drag Reduction System (DRS) u sezoni 2011. godine, „Formula 1“ je videla previše jeftinih promena pozicija, koje su zatim dostigle nove visine na početku sezone 2026. godine zahvaljujući novim tehničkim pravilnicima i svemu što je povezano sa „upravljanjem energijom“.

Naravno, ljudima je slobodno da uživaju u ovim stalnim premeštanjima. Oni sigurno izgledaju efektno. Ali za mene mnogi od njih deluju prilično besmisleno, jer toliko zavise od okolnosti. Kada čak i sami vozači priznaju da ponekad pretiču „slučajno“, jer automobil sa tehničkim asistentom zapravo diktira manevar, sportska vrednost takvih radnji mora da se dovodi u pitanje.

Mnogo bih radije video nekoliko pravih preticanja po trci – manevra koji su pažljivo pripremljeni, prethode upornoj borbi ili se izvode sa pravom veštinom. Jednostavni prolasci pored rivala lično mi malo šta govore. Njima nedostaje element sportskog dostignuća.

Ne, uprkos tome što su mnogi navijači to želeli (a sada odbacuju)

Prečesto su društvene mreže poplavljene komentarima koji označavaju bilo koju slučajnu trku „Formule 1“ kao „najdosadniju“ upravo zbog nedostatka preticanja i, jednako često, zbog postojanja onih DRS vozova, gde niko nikoga ne pretiče. Svi su rado prihvatili ideju da će do 2026. godine biti više preticanja, zaboravivši da to nije uvek sinonim za više uzbuđenja, a sada upravo to mnogi kritikuju.

Ljudi kažu da su preticanja 2026. godine veštačka, zaboravljajući da je i DRS bio veštački. Iako ja nisam jak zagovornik ovih pravila – poludeti ću onog dana kada zavolim automobil „Formule 1“ koji mu nestane snage na pravcima – ali zar navijači nisu tražili više preticanja?

Svake godine u aprilu (ili svaki put kada se „Formula 1“ vrati na „Imolu“), postaju viralni videi koji nam podsećaju da su pre dva decenija, na Velikim nagradama San Marina 2005. i 2006. godine, prvo Alons pobedio, odbijajući napade Šumahera tokom mnogih krugova, a sledeće godine je Šumaher uradio isto. I govoreći o Alonsu, siguran sam da većina njegovih navijača seća sa velikim uzbuđenjem – pored postolja koje je ostvario 2023. godine – Velike nagrade Mađarske 2021. godine, gde je pobedio Esteban Okon, delom zahvaljujući majstorskoj odbrani Alonsa protiv Luisa Hamiltona.

Dakle, uzbudljive dueli ne moraju uvek da završe preticanjem, jer mogu takođe biti veliki manevri zadržavanja pozicije. Iako će uvek postojati drugi aspekt za kritiku. Kažu da je „nemoguće zadovoljiti sve“, i dodao bih da je nemoguće stvoriti pravila „Formule 1“ koja će svi prihvatiti.

Bitan je kvalitet, a ne kvantitet

Bući potpuno iskren: to što je „Formula 1“ slavila čist broj preticanja na početku ove nove ere pravila, delovalo mi je, u najboljem slučaju, kao potpuno nesporazum situacije. A situacija je postala još gore kada je sam Stefano Domenikali nastavio da promoviše ovaj narativ, kao da je to bilo najveće dostignuće, dok Nidžel Mensel nije objasnio kako stvari stoje u stvarnosti.

Naravno, trka sa preticanjima je bolja od trke bez preticanja. Ali samo toga nije dovoljno da se ispriča cela priča. Ako se ovi prolazi dešavaju van kontrole pilota, jer je raspodela energije baterije već odredila ishod, ako se dešavaju samo zato što je jedan vozač iscrpeo svoju energiju i ostao bez zaštite... onda da, tehnički, to su preticanja. Ali kakva je njihova stvarna vrednost?

Možda je zato što se približavam 40. godini i više ne potpuno slažem sa logikom mlađe publike, iako sam se uvek smatrao „starom školom“ u ovakvim debatama. Nikada mi se nije sviđao DRS. Čak i tada je već delovalo veštački.

Preticanje na vrhu automobilizma treba da bude rezultat akcije vozača-atleta, koji izbacuje svoj automobil na apsolutni limit prianjanja, koči na nemoguće kasno, u potpunosti rizikujući, otvarajući put pored rivala, koji istovremeno radi sve što može da se brani i zadrži poziciju na stazi.

Da li se neko zaista seća stotina preticanja koja smo videli u sezoni 2026. godine? Da li se neko od njih zaista istakao? Da li će ljudi i dalje deliti klipove sa njima na društvenim mrežama za 10 godina?

Odgovor je – ne. I dalje ćemo se sećati manevra Nelsona Pikea protiv Ajrtona Sene na Mađarskoj 1986. godine, Mensela protiv Pikea na Silverstounu 1987. godine, Miki Hakkinena protiv Šumahera na Spa-u 2000. godine ili Huan Pablo Montoje protiv Šumahera na Brazilu 2001. godine, da navedemo samo nekoliko.

„Formuli 1“ ne treba više preticanja. Treba joj više nezaboravnih preticanja.