Niko Rozberg otkrio psihološke igre Šumahera
Niko Rozberg je ispričao o psihološkim trikovima koje je Mihael Šumaher koristio protiv njega dok su bili saigrači u Mercedesu.
Bivši vozač Formule 1 Niko Rozberg ispričao je kako je sedmostruki svetski šampion Mihael Šumaher koristio psihološke trikove da bi stekao prednost nad rivalima dok su bili timski drugovi u Mercedesu.
Psihološki rat Šumahera
Kada se Mercedes vratio u Formulu 1 kao fabrički tim 2010. godine, mladi Rozberg se našao u paru sa najtrofejnijim vozačem tog vremena.
Gostujući u podkastu High Performance, Rozberg je rekao: „On je mentalni ratnik. Živi i diše da bi uništio timskog druga moralno, ali ne na zao način, već u sivoj zoni, koristeći sive zone kao svakodnevnu snagu. On se budi. To mu je prirodno.“
„Ne mora da se prisiljava da uništi timskog druga. To je njegov način života. Na primer, stižemo na stazu, a tamo je samo jedno parking mesto. Samo 20 mesta na stazi. Svi ostali parkiraju kilometar dalje. Jedno mesto za svakog vozača. Tu su i šefovi timova. I Mihael je parkirao svoj auto tako da su dva točka ulazila na moje parking mesto. Više nisam mogao da se ugurim. Izgrebali bismo automobile da sam pokušao.“
„To me je nerviralo jer sam kasnio na sastanak. Uvek dolaziš minut pre inženjerskog sastanka. Najgore je zakasniti minut kada su svi, čak i 50 ljudi u fabrici, na mreži, i čuješ: 'Izvinite, čekamo samo Nika.' Užasno. I on parkira auto popreko.“
„Kvalifikacije u Monaku: zaključava se u jedinom toaletu u garaži. Ima ih samo jedan. I poslednje što vozač radi jeste da ide u toalet pre nego što uđe u auto. A on se zaključava i gleda na sat.“
Niko Rozberg, Mercedes AMG, Luis Hamilton, Maklaren, i Mihael Šumaher, Mercedes AMG, na konferenciji za novinare posle kvalifikacija
„Vreme prolazi, a on zna da je najgore uskočiti u trkački auto pod stresom, jer treba podesiti sigurnosne pojaseve. A tu su i preponski pojasevi dole, to je rizično. Treba se ne žuriti da bi se postavili pažljivo. Najgore što može da se desi jeste da se nešto pomeri dok si na stazi, i ne možeš ništa da uradiš.“
„Svaki vozač je prošao kroz to. Jako je bolno. Kad kočiš, kliziš dole, i ako nešto nije na mestu, imaš sat trke ispred sebe i ne možeš ništa. Zato ne želiš da uđeš u auto pod stresom. A on je u toaletu. Zaključao je vrata.“
„Kucam na vrata i ne znam ko je unutra, jer niko ne odgovara. 'Izađi. Izađi, molim te, treba mi.' A on zna: 'Ostalo je tri minuta. Dva minuta.' Na kraju sam morao da nađem kantu u zadnjem delu garaže da piškim. Iskreno. Tamo sam, mehaničari rade okolo, a ja piškim u kantu, tresem se, pod stresom. To je bilo svaki dan. Njemu se to dopadalo.“
