Možda najvrednija stvar koju može da ima tim NHL-a u fazi ponovne izgradnje jeste igrač sa dokazanom reputacijom prvog centra.
Vankuver Kenaksi imaju nešto blizu tome.
Elias Pettersson je nekada bio centarfor upravo sa takvim plafonom.
U svom rezimeu ima sezonu sa 102 poena, posle koje je usledila sezona sa 89 bodova. U periodu od 2022. do 2024. godine samo je devet igrača u NHL-u ostvarilo više poena i svi su oni u tom trenutku bili stalni kandidati za MVP i, verovatno, budući članovi Hokejaške kuće slavnih: Konor Mekdejvid, Nejtan Mekinon, Nikita Kučerov, Leon Drajzajtl, Oston Metjuz, Dejvid Pastrnjak i Artemij Panarin.
Od tada je Pettersson izgubio staru formu, sakupivši svega 96 poena u poslednje dve sezone, i to uprkos potpisanom ugovoru sa kep-hitom od 11,6 miliona dolara otprilike u vreme kada je njegova produktivnost počela da pada.
Ono što je brzo počelo da izgleda kao promašena opklada rukovodstva Kenaksa, čiji su dani bili odbrojani, sada može da se pretvori u veliki poklon za one koji su došli na njihovo mesto.
A sve zato što je Pettersson – bez sumnje, najzvučnije ime koje je lako dostupno na tržištu centara putem trejda ili slobodnog agenta. I, na sreću Kenaksa, kao što to često biva, postoji nekoliko timova kojima je potreban centar da bi zadržali status pretendenta na plej-of ili napravili korak napred kao organizacija.
On bi predstavljao prilično skup projekat oporavka, ali kada su vam druge opcije Dilan Larkin po neverovatno visokoj ceni (i koji, verovatno, ne želi da igra za vaš tim) ili Tajson Džost, onda odjednom Pettersson ne izgleda toliko kao „momak kome se preplaćuje 3 miliona“, koliko kao „momak koji je prošle sezone podelio 50. mesto među centrima po broju poena“.
Iako 50. mesto ne zvuči sjajno, setite se da u ligi ima 64 centra u prve dve linije. Ako su Filadelfija Flajersi bili spremni da plate 18 miliona dolara za Lea Karlsona, igrača koji odgovara tom opisu (iako on ima samo 21 godinu i nesumnjivo je imao bolju godinu), onda, bez sumnje, Pettersson za 11,6 miliona dolara ima smisla za nekoga sa rupom na poziciji centra u prve dve linije.
Taj neko bi mogli da budu Flajersi. Ili Montreal Kanadijensi. Ili Sent Luis Bluz. Ili Sijetl Kraken.
To je veliki novac za momka koji, čini se, ide silaznom putanjom, ali je takođe pošteno reći da se on nalazio u epicentru toksične situacije u Vankuveru i da nema mnogo igrača u ligi za koje bi promena sredine imala više smisla.
Štaviše, cena akvizicije verovatno nije mnogo visoka ukoliko drugi tim preuzme celokupno finansijsko opterećenje.
Ako je Darnel Ners, još jedan zapažen slučaj rasterećenja kep-hita u Pacifičkoj diviziji ovog leta, u suštini doneo Edmonton Ojlersima samo Šakira Muhamadulina, onda bi cena za Petterssona mogla da bude slična: mladi igrač nivoa NHL-a iz donjih linija. Glavna korist za Kenakse u takvom poslu bila bi fleksibilnost platnog spiska kada započnu ponovnu izgradnju.
A za tim koji uzima Petterssona, to je momak koji je sasvim sposoban da bude drugi centar i koji bi, eventualno, mogao da se vrati ulozi snajpera koji postiže oko 30 golova. On još nema ni 28 godina, a poslednje dve sezone okruživali su ga loša radna atmosfera i još gori sastav. Ako novi tim bude mogao da oko njega postavi jače igrače (a to neće biti teško), on verovatno vredi rizika.
Pettersson, možda, više nikada neće biti igrač koji beleži poen po utakmici, ali ako uspete da ga dovedete do 60 poena ili tu negde – što, verovatno, ne zahteva titanske napore – pri plafonu plata koji dostiže 120 miliona dolara ili više u sezoni 2027-28, jednostavno nećete brinuti zbog poslednje četiri godine njegovog ugovora. Kao što smo videli na primeru ofer-šita Karlsonu, timovi već ugrađuju taj skok cena u svoje dugoročno planiranje.
Pettersson umnogome podseća na Nersa: ima šta da pruži, ali mu je dodeljena prevelika uloga, diktirana prevelikim ugovorom. To ne znači da su oni savršeni igrači, ali oni mogu da budu ključni šrafovi u uspešnim timovima. To smo već viđali ranije.
I ako se sve poklopi kako treba na trejd tržištu ovog leta, možda ćemo to ponovo i videti.
