Zašto je zanemarivanje Bučarda na Noris trofeju neosnovano

U žaru sezone NHL, kada liga objavljuje imena finalista svojih godišnjih nagrada, neizbežno se razgori žestoka rasprava o tome ko od hokejaša zaista zaslužuje trofeje. Najrezonantniji događaj bila je petak, kada je objavljeno ime finaliste za Norisovu nagradu, koja se dodeljuje najboljem odbrambenom igraču. Na veliko iznenađenje mnogih, odbrambeni igrač „Edmonton Ojlersa" Evan Bočard ostao je van trojice najboljih, ustupivši mesto Kale Makaru, Rasumu Daljlinu i Zaku Verenskom.

Iako je Bočard postao jedan od najpolarizujućih igrača u svetu hokeja, njegov doprinos u trenutnoj sezoni 2025–2026. bio je toliko izuzetan da je zasluživao mnogo više pažnje od strane žirija. Njegova statistika govori sama za sebe, a argumenti protiv njegovog uključivanja u finale deluju sve više nametnuti. Dok su drugi odbrambeni igrači pokazivali stabilnost, Bočard je napravio skok u kvalitetu, pretvorivši se iz pouzdanog igrača u jednog od najefikasnijih odbrambenih igrača u istoriji lige.

Ofanzivno dominiranje Bočarda

Samo njegovi sirovi ofanzivni pokazatelji bili bi dovoljni za status finaliste. Bočard je predvodio listu svih odbrambenih igrača lige po broju osvojenih poena, sakupivši 95 poena u 82 utakmice. To mu je omogućilo da postane deveti odbrambeni igrač u istoriji NHL-a koji je postigao najmanje 20 golova i sakupio 95 poena u sezoni. Za poređenje: njegov najbliži pratilac, Zak Verenski, sakupio je 14 poena manje, što naglašava jaz između njega i ostalih kandidata.

Osim toga, Bočard je bio lider među svim odbrambenim igračima po broju poena u jednakom sastavu (5 na 5), sakupivši 60 poena. Ta prednost bi bila još uočljivija da su Verenski (59), Daljlin (52) i Mak (50) odigrali pune sezone od 82 utakmice. Ovi podaci razbijaju dugo uverenje da je njegov doprinos ograničen samo na igru u prednosti, što je često kritikovano u njegovoj karijeri. Njegova sposobnost da stvara prilike u jednakim sastavima čini ga jedinstvenim aktivom za bilo koji tim.

Dodatni argument u njegovu korist bile su metrike „Pobeda iznad zamene" (WAR). Bočard je zauzeo drugo mesto među odbrambenim igračima sa rejtingom 4,23, ustupivši samo Verenskom (4,56). U isto vreme, Daljlin (2,3) i Mak (2,15) nalazili su se na 19. i 21. mestu. Iako WAR nije apsolutna mera vrednosti igrača, njegovo isključenje iz finala čini još zagonetnijim i zahteva ponovno razmatranje kriterijuma za ocenjivanje.

Poslednji put kada je najbolji odbrambeni igrač po broju poena postao finalista, bilo je u skraćenoj sezoni 2020–21, kada je Tajson Bari sakupio 48 poena u 56 utakmica, ali su finalisti bili Adam Foks, Kale Mak i Viktor Hedman. U punoj sezoni od 82 utakmice, to se poslednji put desilo u sezoni 2010–11, kada je Ljubomir Visnovski zauzeo četvrto mesto, ustupivši mesto Zdenu Čari, Šeju Ueberu i pobedniku Niklasu Lidstremu. Ovi istorijski precedensi pokazuju da je ignorisanje lidera po broju poena u finalu retko i sporno stanje.

Mitovi o odbrani

Bočardu možda nikada neće uspeti da se oslobodi narativa da loše igra u odbrani, nakon serije smešnih (i tužnih) grešaka u poslednjih nekoliko sezona. Međutim, odbrambeni igrači koji igraju gotovo 25 minuta po utakmici u svim situacijama, poseduju loptu češće od svih i moraju inicirati napade, neizbežno prave greške u kritičnim trenucima. To je cena za ulogu glavnog organizatora igre.

Čak i uzimajući u obzir tu negativnu reputaciju, dublje metrike pokazuju da jaz u stvaranju prilika protivnika protiv Bočarda i finalista ove godine nije kritičan. Statistika ne potvrđuje da su njegove odbrambene greške bile sistemski problem koji nadilazi običan rizik za odbrambenog igrača tog nivoa.

Nemojte podcenjivati uticaj situacije sa golmanima u „Edmontonu" na odbrambene metrike Bočarda. Ukupni procenat odbrambenih šuteva golmana „Ojlersa" tokom njegove igre u jednakom sastavu iznosio je .889. S druge strane, svaki od finalista Norisove nagrade ove godine imao je procenat odbrambenih šuteva svojih golmana znatno iznad 900. To znači da čak i uz jednake napore odbrambenog igrača, rezultati njegove ekipe trpe zbog slabe igre golmana.

Pored toga što je bio vredan aktiv u najboljoj snazi NHL-a, Bočard je počeo da doprinosi i u igri u manjini. Iako je ekipa zauzela 20. mesto u ligi po igri u manjini, to nije bila isključivo njegova krivica. On je predvodio listu odbrambenih igrača „Edmontona" po vremenu provedenom u igri u manjini, provodeći znatno više vremena u igri sa jednim igračem manje od Daljlina i Verenskog.

Bočard je bio angažovan i imao je poverenje u ključnim odbrambenim situacijama mnogo češće nego u prethodnim sezonama. Sreo se sa tim zadatkom i pritom postavio lične rekorde u ofanzivnoj efikasnosti, dokazujući svoju univerzalnost i spremnost da preuzme odgovornost u bilo kojim uslovima.

Zašto Bočard nije postao finalista?

Možda je razlika u stilu igre Bočarda odigrala svoju ulogu u percepciji njegovih dostignuća. On možda ne deluje tako dinamično kao igrači poput Maka, Daljlina, Metjua Šefera ili Lena Hatsona, ali to ne čini ga manje efikasnim. Njegov stil igre zasniva se na preciznosti, brzini prenosa i sposobnosti kontrole tempa, što ne uvek pada u oči, ali donosi ogromnu korist ekipi.

U odbrani javno mnjenje je već formirano, ignorišući kontekst neophodan za procenu uticaja igrača u njegovoj zoni svake noći. To je tužna realnost za Bočarda, koja se, nadamo se, menja vremenom. Žiri je možda precenio reputaciju drugih igrača i potcenio stvarni doprinos Bočarda uspehu ekipe.

Iako su Mak, Daljlin i Verenski odigrali neverovatne sezone, zaslužene za priznanje, čini se da je skup dostignuća Bočarda stvorio ubedljiv argument da postane finalista Norisove nagrade ove godine. Njegova sezona nije bila samo dobra, bila je istorijska, i ignorisanje tog čini se kao propust.