Od 1. avgusta vraćam se stalnom poslu novinara Formule 1. Tako da sada imam puno vremena da slušam podkaste tokom planinarenja po austrijskim Alpima. Na primer, zvanični pregled F1 Nation pred Veliku nagradu Belgije uz učešće stručnjaka koje smatram jednim od najboljih u poslu: Džejmsa Hinčklifa i Džoliona Palmera.
Palmera sigurno pamte mnogi navijači. Vozio je za Reno u Formuli 1 2016. i 2017. godine, dok ga pred kraj druge sezone nije zamenio Karlos Sajns. Hinčklif je u svojoj karijeri u IndyCaru, koja je trajala od 2011. do 2021. godine, ostvario šest pobeda.
Dakle, to su dva čoveka koji bespogovorno poznaju auto-sport. Ali ono što su rekli pred trku u Spa-Frankoršampu, u najmanju ruku zaslužuje pažljivije razmatranje.
„Ferari, koliko god ja mrzeo tu filozofiju, u teoriji, ako imaju i najmanju šansu, mislim da će morati da se opredele za jednog vozača. I upravo sada, s obzirom na razliku između Šarla i Luisa, treba da se klade na Luisa“, izjavio je Hinčklif, i to samo nedelju dana nakon što je Šarl Lekler ostvario svoju prvu pobedu u sezoni u Silverstonu.
U prilog svom argumentu naveo je primer: „Vratite se na prošlu godinu: Maks protiv oba vozača Meklarena, zar ne? Oni su jedan drugom oduzimali bodove, što mu je išlo na ruku. Ali on nije imao timskog kolegu koji bi mogao da pomogne, da se umeša u borbu i oduzme bodove obojici.
„Ferari sada ima takvog timskog kolegu. Imaju dva vozača koji voze na veoma visokom nivou. I ako odluče da urade ono za šta znamo da se Ferari nikada nije ustručavao i što je činio mnogo puta u prošlosti — to je njihova najbolja šansa. Šansa je i dalje mala, ali je najbolja.“
Palmer se složio sa ovom procenom, bez ikakvih primedbi. Da se Ferari u potpunosti opredelio za jednog Luisa Hamiltona i naredio Lekleru da propusti Hamiltona ka pobedi u Silverstonu, onda bi „Hamilton sada zaostajao za Antonelijem u šampionatu 22 boda. Bio bi, čini mi se, šest bodova ispred Džordža Rasela.
„I da sam ja Antoneli, a Lekler sada radi za Hamiltona, i Hamilton je na 22 boda iza — vraćajući se na razgovor s početka ovog podkasta, o tome šta bi predstavljalo veću pretnju — mislim da bi to bili Hamilton i Ferari. Mislim da je razlika toliko velika. Da li Fred to zaista može da organizuje sa dva ambiciozna vozača, to je već drugo pitanje. I pitanje nije jednostavno.“
I uz svo poštovanje prema obojici gospode, to bi bila potpuna glupost.
Hinčklif se pozvao na primer kada je takva netradicionalna odluka da se stavi na jednog vozača zamalo briljantno uspela Ferariju: „Kada je Šumaher 1999. potpuno ispao iz borbe nakon povratka sa prelomom noge, igrao je ulogu podrške Irvajnu, pokušavajući da osvoji šampionat, i zamalo su to uradili.“
Kvaka je u tome što Mihael Šumaher više nije imao apsolutno nikakve matematičke šanse da i sam postane šampion sveta kada se vratio u Maleziji i Japanu u ulozi timskog kolege Edija Irvajna. Da je još uvek bio u trci za titulu, nikada, ni za šta ne bi pristao na ulogu drugog vozača. A tadašnji šef tima Ferari Žan Tod nikada, ni za šta ga to ne bi tražio.
Ključna razlika u odnosu na današnju situaciju je u tome što je tada hijerarhija u Ferariju bila kristalno jasna. Godine 1999. — zato što se sudbina umešala i okrenula protiv Šumahera, i samo je jedan Ferarijev vozač imao matematičke šanse da postane šampion sveta.
U godinama koje su usledile, Rubens Barikelo jednostavno nije mogao da se poredi sa Nemcem po čistoj brzini i potencijalu za pobede u trkama. Timska taktika je već tada bila nepopularna. Ali nakon 21 godine, tokom koje je Ferarijeva glad za sledećom titulom — uz nastojanje da ništa ne prepusti slučaju — samo rasla, bila je, barem delimično, objašnjiva.
Dvadeset sedam godina kasnije situacija je drugačija. Irvajn i Barikelo nikada nisu bili na istom nivou kao Šumaher. Lekler i Hamilton, naprotiv, dva su ravnopravna vozača. I, objektivno govoreći, njihova prva zajednička sezona 2025. godine — koju je Lekler završio ispred, osvojivši 242 boda naspram Hamiltonovih 156 — gotovo da ne daje osnova da se od Leklera traži surova žrtva u vidu odricanja od sopstvenih ambicija i rada isključivo u interesu Hamiltona.
A svakako ne posle svega devet od najmanje 22 Velike nagrade, kako su u tom trenutku predlagali Hinčklif i Palmer. Istina, posle Velike nagrade Austrije Lekler je zaostajao za Hamiltonom 46 bodova. Zvuči impresivno. Ali ako to prevedemo u stari sistem bodovanja iz Šumaherove ere, kada je pobeda u trci donosila samo 10 bodova, dobijamo svega 18 bodova. I to bez uračunavanja naduvanih kalendara i dodatnih sprintova.
Lekler nije dao ni jedan jedini nagoveštaj da je iznenada zaboravio da se trka. Nesporno, Hamilton je uspeo preko zime — i sa novom generacijom bolida — da nadoknadi veći deo zaostatka u tempu koji je pokazivao prošle sezone. Ali ne postoji nikakav jasan trend koji govori da je on sada bezuslovno najjači vozač Ferarija ili da će posle letnje pauze ubedljivo dominirati nad Leklerom.
Zamislite samo na trenutak da je Fred Vaser zaista odlučio da degradira Leklera na drugog vozača i u potpunosti ga stavi u službu Hamiltonu, menjajući im pozicije svaki put kada bi se Hamilton našao direktno iza Leklera. Prvi put bi se to još i moglo opravdati. Drugi put — reakcija bi bila kolosalna, a La Gazzetta dello Sport zajedno sa ostalim italijanskim medijima imala bi puno pravo da pita da li su u Maranelu svi poludeli.
I ako uzmemo Silverston i Spa kao orijentir, verujem da postoji veoma velika verovatnoća da će se Lekler još mnogo puta naći ispred Hamiltona u 2026. godini.
Ne možete tek tako produžiti ugovor sa Leklerom do kraja 2028. godine, čime ga nezvanično proglašavate budućnošću Skuderije, a zatim se okrenuti i reći mu da je za sada samo donosilac vode. Za osetljivog Monegašanina posebno, to bi bio poražavajući udarac od koga se nikada istinski ne bi oporavio. Kao ni njegov odnos sa rukovodstvom Ferarija.
U isto vreme, pretpostavljam da sam Hamilton nikada ne bi ni pomislio da traži takvu strategiju. Sa 41 godinom, on poseduje mudrost koja dolazi sa iskustvom. Kao jedan od najvećih šampiona u istoriji auto-sporta, nema potrebe da preklinje za bezuslovnu podršku timskog kolege. Čak i kada bi takav pristup upalio, šampionska titula bila bi zauvek ukaljana. Mrlja na besprekornoj reputaciji koju je izgradio i kao veliki sportista i kao pravi ser.
Što je još gore, primer iz 1999. koji je naveo Hinčklif sadrži značajan logički nedostatak. Ferari je primenio timsku taktiku već na sedmoj trci te sezone, u Manji Kuru, naredivši Irvajnu da ne završi ispred Šumahera, žrtvujući time dragoceni šampionski bod. „Rečeno mi je da ostanem iza njega“, prisećao se Irvajn pre nekoliko godina u intervjuu za YouTube kanal Motorsport-Total.com, iako je Šumaher „iz nekog razloga imao ozbiljne poteškoće“. I, kako je dodao: „Na kraju me je to koštalo šampionata.“
Jer već na sledećoj trci u Silverstonu Šumaher je slomio nogu i ispao iz trke za šampiona. Irvajn je, pak, ušao u finale sezone u Suzuki sa četiri boda prednosti nad Mikom Hakinenom. Tamo je Hakinen odneo ubedljivu pobedu, a Irvajn je završio treći iza Šumahera, koji se tek nedavno vratio.
Da ga je Šumaher propustio, Irvajn bi i dalje ostao drugi u šampionatu — pri jednakom broju bodova, ali bi izgubio titulu zbog većeg broja Hakinenovih pobeda. Međutim, sa tim dodatnim bodom koji je Ferari žrtvovao u Manji Kuru, timske naredbe u korist Irvajna u Suzuki bile bi dovoljne da krunišu čoveka koji je, kako se ispostavilo gledajući unazad, prerano proglašen drugim vozačem.
Da je Irvajn, a ne Šumaher, postao prvi šampion sveta za Ferari posle Džodija Šektera — to bi samo po sebi bila istorijska anomalija. Ali ova epizoda pokazuje koliko sve može katastrofalno da se izjalovi kada tim suviše rano stavi na prvog vozača. Tim pre što bi Ferari, bez sumnje, navukao na sebe svetsku lavinu kritika da je prihvatio tako očiglednu strategiju u korist Hamiltona.
Postoji još jedan faktor. Formula 1 u 2026. godini sa potpuno novim bolidima i još uvek nedoteranim pogonskim jedinicama ostaje krajnje nepredvidiva. Vozači poput Leklera, koji su možda u početku imali poteškoća sa adaptacijom, sasvim mogu pronaći ključ tokom sezone. I da li će izdržati proveru cele sezone (već prilično klimav) utisak da Hamilton trenutno ima prednost nad njim, tek treba videti.
Ubeđen sam da Vaser nikada ne bi razmatrao mogućnost da posluša savet Hinčklifa i Palmera tako rano u toku sezone, kada je u igri još 316 šampionskih bodova. Da Hamilton ne bi želeo takav rasplet, a Lekler ga nikada ne bi prihvatio. I, pre svega, da to na kraju ionako ne bi ništa promenilo.
Šampionati se odlučuju na cilju, a ne na polovini sezone. Hamilton je ispred Leklera samo 33 boda i daleko je od toga da je unapred određeno da će na kraju godine biti bolje plasiran od dva Ferarijeva vozača.
Ja ću svakako nastaviti da slušam podkast i ubuduće. Palmer ostaje jedan od najupućenijih stručnjaka u padoku Formule 1. On primećuje detalje koje drugi propuštaju. Dovoljno je pametan da razume i najsloženije aspekte neverovatno kompleksnog sporta i da ih objasni navijačima. Čak i ako je u poslednjem izdanju podkasta, izuzetno, lupetao gluposti — i možda bi trebalo da prespava još jednu noć s tom mišlju.
