Šampion Formule 1 iz 1996. godine Dejmon Hil priznao je da je shvatio kritičnu važnost aktivne mobilizacije tima oko sebe u svojoj karijeri „nešto kasnije nego što bi trebalo”.
Uz primere Mihaela Šumahera i Sebastijana Fetela kao merila, Hil je razgovarao o psihološkim i liderstvenim zahtevima koji se nameću današnjim vozačima Formule 1.
Tokom snimanja podcasta Up To Speed uživo pred publikom na Goodvudskom festivalu brzine, zajedno sa šefom tima Vilijamsa Džejmsom Vaulzom, Hil je izjavio da je razumevanje kako da se izgradi zajednički rad sa fabričkim timom pravi ključ za održive uspehe na stazi.
„Nijedan vozač ne bi trebalo da bude zadovoljan svojim položajem ako ne pobeđuje”, objasnio je Britanac. „Ali oni moraju da shvate da je ponekad potrebno nešto graditi zajedno sa timom, jer je to način na koji se postiže konačni rezultat.
Tim kreira automobil, tim vam obezbeđuje opremu i daje vam mogućnosti za pobedu. Dakle, stvar je u tome kako radite sa ljudima kao vozač”.
Hil je priznao da je njegov sopstveni jedinstveni put do šampionata značio da nije koristio isti pristup.
„Nisam u potpunosti razumeo to. Došao sam u Vilijamsa kao neka vrsta rezervnog i takođe kao test vozač, pa nisam imao takvu potrebu da mobilizujem tim oko sebe i inspirišem ljude”, nastavio je on.
„Kada sam bio sa Alenom Prostom i Najdželom [Manselom], to su bili ljudi koji su to radili za mene, u mom umu, i zato mislim da sam to shvatio nešto kasnije. Želeo bih da to znam ranije, jer što više čujem o ljudima poput Mihaela [Šumahera] i raznih velikih vozača, to više razumem da su oni fantastični u mobilizaciji tima za sobom.
Sebastijan Fetel je takav. I siguran sam da je Luijs [Hemilton] uradio isto kada je prešao u Ferari. Uverio ih je da veruju u njega”.
